Muž i ja živimo na selu i uvek smo rado dočekivali goste — imamo posebnu sobu za njih, pa čak i leti mogu da spavaju na verandi, dok je na potkrovlju uvek udobno i lepo uređeno.
Pre smo gostima ustupali našu spavaću sobu, ali sada, u šezdesetim godinama, to više ne radimo. Soba za goste je udobna i prijatna.
Imamo dva odrasla sina sa porodicama. Najmlađi živi blizu nas i često dolazi sa unucima.
Stariji sin živi u Beogradu, gde ima porodicu i privatni biznis. Pošto smo mi na selu, retko dolazi.
Kad god dođe sa suprugom i decom, trudimo se da sve bude savršeno: lepo spremimo kuću, kuvam omiljena jela i deserte. Međutim, snajka ne voli da dolazi kod nas, kaže da joj je dosadno i da nema šta da radi.
Prošle godine odlučili smo da ih posetimo. Najavili smo dolazak nedelju dana ranije.
Kada smo stigli i sedeli za stolom, ubrzo je postalo jasno da za nas u kući nema mesta. Sin je za nas iznajmio sobu u hotelu na drugoj strani grada. To nam je bilo šokantno.
Mi smo bili spremni čak i da spavamo na podu, ali snajka je bila odlučna da ne možemo ostati kod njih jer je soba već plaćena. Sin je delovao neprijatno, ali nije mogao ništa da promeni, jer je sledio želju svoje žene.
Nismo se bunili, samo smo se odvezli taksijem do hotela. Sledećeg jutra nismo mogli da pronađemo pristupačan restoran u blizini, pa smo se vratili sinu, ali tamo nas niko nije očekivao — svi su bili zauzeti i nisu imali vremena za nas.
Ponovo smo prespavali u hotelu i sutradan krenuli kući. Ceo put sam plakala jer nisam mogla da shvatim takav odnos prema roditeljima. Kod drugog sina smo ispričali šta se desilo. On je odmah pozvao brata i posvađao se s njim.
Nakon te posete, odnos sa starijim sinom se promenio — komunikacija je postala retka i površna.
Nikome nisam pričala o tom poniženju. Kako da kažem da su nas sin i snaja bukvalno izbacili iz svog doma?