Jednog dana, po povratku s posla, zatekla sam muža kako sjedi zamišljen. Nije mi to bilo strano — znao je imati takve trenutke tišine, pa nisam pridavala veliku pažnju. Tek kasnije, kada su djeca zaspala, osjetila sam da nešto nije u redu. I dalje je bio povučen, pa sam ga pitala: “Šta se dešava? Jesi li dobro?”
Tada me pogledao, uspravio se i mirno rekao: “Ja te više ne volim.”
U prvi mah sam se nasmijala — vjerovatno reakcija šoka. Ali odmah zatim uslijedio je osjećaj kao da me grom pogodio. Srce mi je udaralo, tijelo drhtalo. Gledala sam ga i jedva disala.
Pitala sam ga: “Imaš li nekoga?”
Odgovorio je smireno: “Nemam.”
“Ne vjerujem ti!” – izletjelo mi je.
Sjedio je i šutio. Nije se pravdao. Nije pokušavao objasniti. Nije se borio za nas — za deset godina zajedničkog života.
Pitala sam: “Šta ćemo sad?” nadajući se da je san, neslana šala, bilo šta drugo.
“Ne znam… Iselit ću se ja, ili ti…” rekao je tiho, bez emocije.
Nastavila sam da ga ispitujem, tražila sam neku priču, bilo šta što bi objasnilo njegovu odluku. Ali on je samo šutio. I onda je, nakon duge tišine, rekao:
“Pokušao sam da se sjetim zašto te volim, ali ne mogu. Nema druge žene. Samo… nestala je ljubav. I više ne mogu da živim s tim. Ne mogu da se budim pored tebe i pretvaram se.”
Svaka njegova riječ me je parala. Bila sam izgubljena, slomljena. Gledala sam čovjeka koga sam voljela i koji mi je bio sve — i više ga nisam prepoznavala.
Naša veza nikad nije bila puna romantike, ali imala je stabilnost, dom, djecu, zajedništvo. Meni je to bilo dovoljno. Mislila sam da je i njemu.
Poslije sam se sjetila poruka koje mu je koleginica slala kasno uveče, i njegovih osmijeha dok je odgovarao. Pitala sam se: da li je ipak postojao neko? Ali nikada nisam dobila odgovor.
Proveli smo dane u tišini i magli. Morala sam objasniti djeci, porodici. Najteže pitanje bilo je jednostavno: “Zašto?”
Odlučila sam da se iselim s djecom. Kuću sam ostavila njemu. Počeli smo novi život — skromno, blizu škole. Svaki dan mi je bio poput sna koji ne mogu prekinuti.
Godinu dana kasnije, još uvijek nisam čula da ima nekoga. Niti je ikad objasnio. I dalje živi sam, ide na posao, živi mirno.
Iako bi mi bilo lakše da sam čula da se zaljubio, da je imao razlog da prestane da me voli, to se nikada nije dogodilo.
Nekad je najteže prihvatiti ono što nema objašnjenje.