Moja supruga je jako želela da naš sedmogodišnji sin nauči svirati gitaru. Učitelj je bio mlad, otprilike 25 godina. Jednog dana, kada je supruga bila prehlađena, ja sam ga odveo na čas umesto nje. Na putu je zaplakao. Rekao sam mu da možemo preskočiti čas, ali me iznenadio kada je rekao: „Mama kaže da moram jer imam talenat kao tata.” Što me zbunilo — ja ne sviram nikakav instrument.
Kasnije sam odlučio da upoznam učitelja lično. Pozvao me kod sebe na kafu. Bio sam iznenađen kada sam u njegovom stanu prepoznao neke sitnice koje me podsećaju na moju suprugu — biljka koju ona voli, dekoracije u njenoj omiljenoj boji, pa čak i napitak koji mi je ponudio bio je isti kao njen omiljeni. Na stolici sam primetio šal sličan jednom koji ona ima. Sve to moglo je biti slučajnost, ali probudilo je sumnju u meni.
Te večeri sam je pitao da li poznaje učitelja. Prvo je negirala, a zatim priznala da su se poznavali još s fakulteta i kratko bili u vezi. Rekla je da sada među njima nema ničega. I dalje se trudim da razumem šta sve to znači, i pokušavam da vratim poverenje. Ponekad mi kroz misli prođe i pitanje o tome koliko znamo jedni o drugima – i koliko nam je poverenje zapravo važno.