Svake nedelje sam sa radošću posećivala svoju sestru Miu, njenog muža Aleksa i njihovo dvoje dece. Njihov dom je uvek bio topao i pun smeha – idealno mesto za porodična okupljanja i razgovore koji leče dušu. Tih večeri smo delile priče, sećanja, ponekad i brige, ali poslednjih nekoliko meseci nešto je počelo da se menja.
Primetila sam da me Aleks sve češće gleda – ali ne onako usputno, već dugim pogledima koji su mi izazivali nelagodu. U početku sam mislila da umišljam. Možda je slučajno. Možda tražim problem gde ga nema. Ali svaki sledeći susret samo je pojačavao moj osećaj nelagodnosti.
Njegovi pogledi nisu bili otvoreno nepristojni, ali su trajali predugo. Uhvatila bih ga kako me posmatra dok sipam vodu, dok razgovaram sa decom, pa čak i dok vežem kosu. I uvek bi brzo skrenuo pogled kad bi primetio da sam svesna toga.
Nisam želela da stvaram dramu, ali nisam mogla više da ignorišem ono što se dešava. Te večeri, dok smo Mia i ja prale sudove, skupila sam hrabrost i pitala je:
– Mogu li te nešto pitati… Da li si primetila da me tvoj muž često… gleda?
Mia je ćutala nekoliko sekundi, zatim je uzdahnula i bez iznenađenja klimnula glavom.
– Jesam. I znaš šta misli? Da mu se način na koji se oblačiš čini… izazovnim.
Zastala sam, zatečena. Mislila sam da će ga braniti, ali ne ovako. Zar je stvarno problem u meni?
– Ali Mia, nikada se nisam oblačila neprikladno – rekla sam. – Dolazim kod vas, nisam na večernjem izlasku.
– Znam – odgovorila je tiho. – I ne krivim te. Ali on kaže da ne može da se “ne zagleda”. I… teško mi je s tim.
Njene reči su me pogodile jače nego što sam očekivala. Ne samo zato što je indirektno prebacila odgovornost na mene, već zato što je očigledno da problem vidi, ali ne zna ili ne želi da ga rešava direktno sa suprugom.
Te noći sam otišla iz njene kuće s knedlom u grlu. Osećala sam se zbunjeno, poniženo i iznevereno. Kako se nositi s nečim što nisam izazvala, a što me stavlja u centar porodične nelagode? Da li da nastavim da dolazim i ignorišem sve, ili da se suočim s Aleksom – i rizikujem da narušim odnose?
Mia mi je rekla da će me podržati, ali sam videla da ni sama ne zna kako da se postavi. Bilo mi je jasno da će svaka naredna večera nositi teret neizgovorenog, a možda i nepovratno promeniti naš odnos.
Još uvek razmišljam – da li je zaštita porodičnog mira vredna ličnog dostojanstva? I kada uopšte prestajemo da budemo “previše” zbog nečijeg pogleda?