Moj muž mi je u petak rekao da mora hitno na poslovni put u Zagreb i da neće dolaziti kući za vikend. Nije bilo prvi put, pa sam mu samo poželjela sreću i poslala poljubac.
U nedjelju mi se javio i rekao da se situacija zakomplikovala te da će ostati do srijede. Kada sam shvatila da ću i naredna tri dana sama s jednogodišnjom bebom provesti u stanu, osjećala sam se iscrpljeno i usamljeno.
Odlučila sam iznenaditi sestru koja živi 30-ak kilometara dalje. Spremila sam bebu i krenula bez najave, željela sam joj samo uletjeti i razveseliti je.
Međutim, kad je otvorila vrata, bila je vidno iznenađena i uznemirena. Rekla mi je da me ne može primiti jer je kod nje njen šef. Zatekla sam se – iako znam da njen muž radi u Njemačkoj, a ona je uvijek bila slobodnijeg duha, nije mi bilo pravo. Nisam insistirala. Samo sam je poljubila i poželjela joj sve najbolje.
Vratila sam se kući. Beba je zaspala, a ja sam ostala sama sa svojim mislima. Osjećaj usamljenosti i dosade naveo me da se zapitam o nekim stvarima, ali i da razmislim o tome kako se kao partneri udaljavamo i koliko nam svima zapravo treba bliskosti, pažnje i iskrene komunikacije.