Život nas često uvlači u rutinu. Alarm zvoni, kafa se kuva, i pre nego što primetimo, dan prolazi brže nego što možemo da ga pratimo. Jurišemo od zadatka do zadatka, retko primećujući male, svakodnevne trenutke. Ipak, upravo u tim sitnicama kuca srce porodičnog života najjače.
Jedno letnje jutro, što je delovalo kao obična rutina, postalo je lekcija koju ću nositi celog života.
Rutina koju smo uzimali zdravo za gotovo
Tokom toplih meseci, moj suprug je imao istu jutarnju rutinu: svakog dana je vodio našeg šestogodišnjeg sina, Luka, kod njegove dadilje na putu ka poslu. Sve je bilo toliko obično i očekivano da retko kada o tome razmišljam.
Ponekad bi Luke mahao iz dvorišta ili mi kasnije pričao o igrama koje je igrao kada bi stigao. Smatrala sam da je to samo još jedno jutarnje odvođenje, deo svakodnevnog rasporeda.
Ali jednog petka sve se promenilo. Moj suprug se nije osećao dobro, pa sam ponudila da ja odvedem Luka. Tada nisam znala da će upravo ta jednostavna odluka otvoriti oči na neočekivan način.
Trenutak iznenađenja
Vožnja je bila tiha, sunce je već grejalo asfalt. Luke je pričao o svojim igračkama i planovima za dan. Sve je delovalo sasvim normalno.
Kada smo stigli kod dadilje, osmehivala sam se i ohrabrivala ga:
„Hajde, dušo, vreme je da izađeš.“
Ali Luke nije pomerio ni korak. Stajao je pored vrata automobila, mali ranac oslonjen na rame, čelo mu je bilo namršteno od zbunjenosti.
„Zašto ne ulaziš?“ upitala sam tiho.
Pogledao me je zbunjeno i izgovorio rečenice koje su me potpuno iznenadile:
„Tata uvek prvo ulazi sa mnom.“
Lekcija sakrivena u rutini
Njegove jednostavne reči pogodile su me jače nego što sam očekivala. Moj suprug je svakog jutra, bez pompe i najave, ulazio sa Lukom kod dadilje. Ne zato što je bilo potrebno ili zgodno, već zato što je to imalo značaj za Luka.
Do tada sam to jutarnje odvođenje smatrala samo još jednom obavezom. Za našeg sina, međutim, to je bio čin ljubavi, sigurnosti i pažnje.
Moć prisutnosti
To letnje jutro me naučilo nečemu dubokom: ljubav nije uvek glasna ili grandiozna. Ne dolazi uvek upakovana u vrpce ili izvikana s krovova. Najčešće se nalazi u tihim, svakodnevnim odlukama koje donosimo.
Za Luka, hod kroz vrata držeći oca za ruku nije bio mali gest – bio je sve. Dao mu je utehu, sigurnost i osećaj da je voljen i cenjen.
Od tada pokušavam da usporim, da primetim, da budem prisutna. Da zapamtim da ono što odraslima deluje rutinski, deci može značiti ceo svet.
Na kraju, nisu to velike proslave ili savršeni trenuci koje deca pamte. To su mali rituali – laku noć poljubac, ruka na vratima, osmeh ujutro – koji postaju njihovi čvrsti oslonci.