Nekadašnji šef zemunskog klana, Luka Bojović, privukao je ogromnu pažnju javnosti kada se pojavio na obeležavanju 25-ogodišnjice od ubistva Željka Ražnatovića Arkana. Ovo je ujedno njegovo prvo pojavljivanje od kada se vratio u Srbiju krajem 2022. godine.
Poznati narko bos proveo je u španskom zatvoru 10 godina, vatio se u Beograd, a od tada se o njegovom životu zna veoma malo.
Od umetničke porodice i fakultetski obrazovanih roditelja, preko Arkanove Garde, do organizovanog kriminala i hapšenja – ukratko tako bi mogao da glasi opis porodice Luke Bojovića, stasalog na plodnom tlu koje su godinama pre toga utabavali pripadnici zemunskog klana. Sin nekadašnjeg direktora Beogradskog zoološkog vrta, Vuka Bojovićva, i slikarke Anđelke Bojović, važi za jednog od najopasnijih kriminalaca koje je Srbija izrodila. Priča koja je pratila njegovu prodicu ravna je filmskom scenariju.
“Ako je kriv, neka mu bude prokleto deveto koleno”, rekao je nekadašnji direktor Beogradskog zoološkog vrta Vuk Bojović u jednom od poslednjih intervuja pred smrt za “Nedeljnik”, aludirajući na svog sina Luku, koji je već tada uveliko bio okarakterisan kao najveći kriminalac u Srbiji.
Verovao je da njegov sin nije onakav kakvim ga javnost predstavlja, ponajmanje mafijaš svetskog glasa, već da je po sredi sukob koji je prgavi mladić imao sa vlastima.
Poreklo
Vuk je u braku sa slikarkom Anđelkom Bojović dobio dva sina, Nikolu i Luku i ćerku Mariju. Nekoliko godina pre smrti 2014. godine, ostavio je Anđelku i otišao sa drugom ženom, sa kojom je kasnije dobio još jednu naslednicu. Očajna Anđelka je tugovala za njim i nikada nije prihvatila odlazak, čak se i kasnije predstavljala kao njegova supruga.
U to vreme i Luka Bojović se okrenuo ulici. Prvu krivičnu prijavu dobio sa samo 17 godina, ali je zahvaljujući uticajnom ocu, ona završila u fioci. U međuvremenu, Luka se pridružio Arkanovoj Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i poznanstva koja je sklapao ratujući biće presudna u njegovoj kriminalnoj karijeri. Neki i danas pričaju da ga je u Arkanovu Gardu poslao upravo otac Vuk, želeći da se prgavi mladić smiri. Njegov angažman u Gardi ispostavio se kao odskočna daska sa kriminal.
Nakon što je policijska akcija “Sablja” počistila ovdašnje kriminalce posle ubistva premijera Zorana Đinđića, veliki broj njih pobegao je u inostranstvo, a po povratku u rodnu Srbiju dočekao ih je Luka Bojović, zbog čega ga danas nazivaju vođom zemunskog klana, ili makar onog što je od njega ostalo.
I danas se priča da je Milorad Ulemek Legija, Arkanov i Bojovićev prijatelj i pokrovitelj zemunaca, bio spona koja je dovela do kriminalnog uspona Luke Bojovića 2003. godine, posle “Sablje”. Policija je u to vreme tragala za nekolicinom odbeglih pripadnika zemunskog klana, ali pošto su oni uvek nekako uspeli da izmaknu organima reda, postalo je jasno da im neko pruža odličnu logistiku. Ali, ko?
Odgovor na ovo pitanje Srbija je saznala od tadašnjeg ministra policije Dragana Jočića, koji je 2007. godine prvi javno obelodanio da je novi šef nasleđenog zemunskog klana upravo glavni akter ove priče, Luka Bojović.
Vuk Bojović, u to vreme direktor ZOO vrta, optuživao je ministra za medijski linč njegove porodice. Međutim, da je Jočić bio u pravu pokazalo se 2010. godine, kada je u Zagrebu došlo do sukoba dvojice odbeglih zemunaca, Sretka Kalinića i Miloša Simovića. Simović je u obračunu ranio Kalinića, koji se zatim pojavio u zagrebačkoj bolnici i predao se tamošnjoj policiji.
Usledilo je odmah i hapšenje Simovića, a zatim su na osnovu svedočenja Kalinića počela da isplivavaju zlodela klana pod vođstvom Bojovića. U tom trenutku, on je već bio van radara srpske policije, jer se sa suprugom Barbarom i decom preselio u Španiju.
Već 2012. godine dolazi do hapšenja vođe opasne organizovane kriminalne grupe o čemu su pisali svi svetski mediji. I dan danas na interenetu se može pronaći snimak španske policije kako upada u Bojovićev stan, pronalazi novac i oružje, a zatim ga odvodi. Na snimku se vidi i Bojović kako, dok ga odvode sa lisicama na rukama, šalje poljubac u kamere. Jasna poruka iz mafijaškog slenga: “Nema priče sa policijom”.
U Srbiji je za to vreme protiv njega pokrenut sudski postupak zbog ubistva Branka Jeftovića Jorge i pokušaja ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka, sva počinjena u ime osvete za ubistvo Arkana. Za ova ubistva je Luka Bojović pravosnažno oslobođen, baš kao što je oslobođen i za ubistvo Milana Jurišića koga su zemunci na brutalan način likvidirali u Valensiji, isekli i u mašini za meso samleli njegovo telo.
Posle Lukinog hapšenja u Španiji, Vuk se razboleo, a o njemu je najviše vodila računa ćerka Marija.
Nestanak Slobodana Radonjića i rat sa porodicom Šaranović
Nestankom Slobodana Radonjića u Baru 2009. Luka Bojović je duboko zagazio u sukob sa porodicom Šaranović, braćom Branislavom i Slobodanom. Posle nestanka Radonjića, Slobodanovog i Branovog kumčeta, za koga se pretpostavlja da je ubijen po nalogu Bojovića, ubijeni su i Slobodanov otac Danilo i Branislav Šaranović, koji su u samostalnoj istrazi Slobodanovog nestanka, došli na trag Bojoviću.
Nakon što je Brano ubijen, njegov rođeni brat Slobodan, vlasnik velikog broja menjačnica i kazina u tom trenutku, objavio je na plakatima širom grada da će svako ko donese bilo kakvu informaciju o Branislavovim ubicama dobiti nagradu u iznosu od milion evra. Vrtoglava suma nikada nikome nije uručena, a svetlo sumnje palo je Bojovića, čime je “kocka bačena” u krvavom ratu dveju porodica, gde će životi biti košeni po sistemu “oko za oko”.
Pošto nije mogao da dođe do Luke, Šaranović se okomio na njegovog rođenog brata Nikolu po sistemu krvne osvetne, odnosno “brat za brata”. Iako mladić koji “ni marava ne bi zgazio” navodno nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa kriminalom (osim, jelte, rođenog brata), ubijen je u kriminalnoj sačekuši u Beogradu, 2013. godine. U to vreme starao se o bolesnom ocu Vuku i krenuo je u prodavnicu, a na putu do tamo čekali su ga napdači.