Nikada nisam mogla da zamislim da će noć kada sam pomajku u žurbi odvezla u hitnu pomoć biti poslednji put da je vidim živu. Srušila se u kuhinji, jednom rukom se držala za radnu površinu, govor joj je bio nerazgovetan, a oči pune straha. Nisam oklevala. Uzela sam ključeve, umotala je u kaput i jurila kroz crvena svetla, moleći se da preživi. Dok su lekari očajnički pokušavali da je spasu, pozvala sam njenu ćerku, Miju.
Njen odgovor mi i danas odzvanja u glavi.
„Javi mi kad umre“, rekla je hladno, pa prekinula vezu.
Dva dana kasnije, moja pomajka je preminula.
Na čitanju testamenta, Mija se pojavila u crnoj dizajnerskoj garderobi, smirena i bez suza. Njoj je pripalo sve — ušteđevina moje pomajke, stan, nakit, nameštaj, svaki vredan predmet. Kada se advokat okrenuo ka meni, pružio mi je samo jedno: staru saksiju sa biljkom.
To je bilo sve.
Nisam osećala bes. Iskreno, nikada nisam ni želela njen novac. Ta biljka je godinama stajala u uglu dnevne sobe. Zalivala sam je, orezivala, čak i razgovarala s njom tokom usamljenih noći. Na neki čudan način, činilo se… prikladno.
Mija to nije tako videla.
Podsmehnula se dok smo izlazile iz kancelarije.
„Iskoristila te je sve te godine“, rekla je okrutno. „Besplatna nega, besplatna pomoć. Nadam se da će te to nečemu naučiti.“
Nisam rekla ništa. Uzela sam biljku i otišla kući.
Sledećeg jutra telefon mi nije prestajao da zvoni. Bila je to Mija — plakala je, tresla se, jedva je uspevala da govori.
„Moraš da dođeš“, jecala je. „Odmah.“
Kada sam stigla, bila je bleda i u panici. Ispričala mi je da se setila nečega što je naša pomajka jednom rekla — da su joj najvrednije stvari sakrivene na sigurnom mestu. Mija je celu noć preturala po stanu, ali nije našla ništa. A onda joj je pala na pamet biljka.
Zbunjena, ponela sam je kući i pažljivo izvadila iz saksije. Na dnu se nalazila zapečaćena plastična kesa. Unutra — zlatnici. Stari, teški i nesumnjivo vredni. Bili su nasledstvo moje pomajke od njene prabake, namenjeni samo za vanredne situacije. Nikada joj nisu zatrebali. Nikada ih nije pominjala.
Ti zlatnici vredeli su mnogo više od gotovine i stana koje je Mija nasledila.
Moja pomajka je oduvek bila tiha žena. Ponekad stroga. Retko nežna. Ali često mi je govorila nešto kada Mije nije bilo u blizini:
„Nisam te rodila“, šaputala bi, „ali znam da zaslužuješ više ljubavi nego bilo ko u ovoj porodici.“
Verujem da je ovo bio njen način da mi to kaže još jednom — nakon što je otišla.