Čuveni pisac i srpski pesnik Nedeljko Popadić zabeležio je priču o časti, poštenju i viteštvu.
Navikli smo da reč “vitez” prati redovi ispisani o hrabrosti i herojstvu, ali Milovan, kako se zove jedan od junaka priče o čoveku velikog srca i razumevanja koji je bio daleko ispred svog vremena , a čini se, i danas ima takvih ljudi kao što je on bio. Kako je Popović napisao, sve se navodno dogodilo u mjestu oko Plava u Crnoj Gori.
Donosimo vam cijelu priču.
“Bila jednom jedna Stana . Bio jednom Petar. Bilo je to prije sto godina. Ali Stana nije bila namijenjena Petru. Oni su bili namijenjeni njenom drugom. Zvao se Milovan. I dan Došao po Stanu da se uda za Milovana.Puška opalila.Vino se točilo Svatovi su pevali,jeli,pa noć pala.Prva svadba najlepša.
Milovan se skinuo i legao. Legao je i čekao Stanu, koja još sedi na stolici.
Dođi. – on je rekao. Ali Stana gleda u pod. Tišina.
„ Možda je sa nekim pogrešila “, pomisli Milovan. “Ali ja ću joj oprostiti.” Niko neće ni znati.”
– Dođi slobodno. – ponovio je.
-Ne mogu. – odgovorila je mlada.
– Jeste li bili s nekim ranije?
Ne. ne…
– U čemu je onda problem? – upitao je mladoženja.
– Volim nekog drugog – počela je da plače – ali nisam imala ništa s njim. Oprosti mi. Molim te, oprosti mi, morao sam ti reći ranije. Ali mislio sam da mogu. Sad vidim da ne mogu. Ne mogu. Srce neće.
– Da dođem sebi… – rekao je Milovan. – Kada ste ga upoznali?
– Nikad nismo progovorili ni reč. – odgovorila je mlada.
-Ne razumijem…
Znam samo da se zove Petar i da živi u susjednom selu. Svake sedmice dolazi na pijacu na konju. I pijaca je ispod mog prozora. Već sedmicama u isto vrijeme izlazim na balkon i gledamo se.
-Samo to?
– Dosta… – uzdahnula je Stana i još jače zaplakala.
– Dobro – rekao je nesrećni Milovan. – Spavaj, razgovaraćemo kad svane. Razumijem. Sve je uredu.
U zoru, kada je prvi petao najavio dan, Milovan je već uzjahao konja. Otišao je u susjedno selo da traži tog sretnika Petra.
– Uđi, sedi, samo da se operem… – rekao je čovek koga Stana voli, visok, crn i zgodan.
Sjeli su jedno preko puta drugog. Dvije čaše zveckale su jedna uz drugu.
– Šta dobro, prijatelju? – upitao je Peter.
– Nije dobro za mene, ali je za tebe. A ja sam tvoj prijatelj. – rekao je Milovan, pij, pa nastavi – Ja sam, kao što ste možda čuli, juče oženio Stanu…
-Čuo sam. – Petar je kroz prozor gledao u krošnje drveća, niz koje je pljuštala kiša. – Ali kako to ovako rano, posle ove oluje, kod mene?
– Da li je voliš? upita Milovan.
Peter je uzdahnuo. Još jedan od nas.
– Ne mogu odgovoriti na to pitanje. To je tvoja žena i sada je gotovo.
– Ništa nije gotovo. rekao je Milovan. – Nisam je ni poljubio. Ni ti. Ako je voliš, pođi sa mnom i vodi je, netaknutu.
– Čoveče… – rekao je Petar, koji je osetio kako iz njega curi znoj. – Kako da je vodim… Nije fer. Šta će reći svijet iz oba sela?
– Pošteno je. I neka svijet kaže šta hoće. Ne bi bilo fer da pati. Ni ti ne moraš da patiš. Niti da volim ono što mi je Bog namijenio. To ne bi bilo fer. Ali, da li je voliš?
– Volim .
Posle sat vremena dva čoveka na konjima su prošla kroz pljusak i stigla pred Milovanovu kuću. I nakon dva sata, Stana je ušla u novi dom.
– Ko je ovaj sin? – pitala je Petrova majka, gledajući prelepu Stanu, mokru, neispavu, zbunjenu i srećnu.
– Sedite… – rekao je Petar začuđenim roditeljima i polako sve ispričao. Svi su ćutali. Majka je lomila ruke. Na kraju govora:
– Taj čovek, taj Milovan, nije čovek. On je vitez, sine moj.
– Da, majko.
– Budi i ti.
– Kako, majko? – pitao je srećni Petar.
– Imam li tri ćerke? Imate li tri sestre? Ponovo na konja, sine moj. Greh je da takav vitez ostane bez žene. Idi po njega. Neka odabere koju želi.
Nakon dva sata, dva čovjeka, od kojih je jedan bio vitez, jahali su po suncu koje je iznenada zašlo. Tako je Milovan odabrao prelijepu Božicu i odveo je u dom, gdje je posteljina i dalje mirisala čisto, neizgužvano i čisto. Oboje su živeli srećno do kraja života.
Ovu priču mi je ispričao moj brat ( treća generacija) Boro Bošković iz Tivta. Događaj se odigrao u selu u blizini Plava, na sjeveru Crne Gore, odakle su Borov i moj pradjed. A vi, koji ne vjerujete u ljubav, znate da ona još uvijek postoji. Unuci i praunuci junaka ove priče lutaju ovim svijetom i možda vas traže.”