Marina je izašla iz taksija i duboko udahnula poznati miris rodnog dvorišta. Sve ju je podsećalo na detinjstvo – sivi blokovi, stara klackalica, miris jutarnje vlage i hlorisana stubišta. Tu je provela svojih prvih osamnaest godina života, pre nego što je otišla u vojsku.
Danas, deset godina kasnije, bila je kapetan specijalne jedinice – poznata pod nadimkom „Strelac“. Taj nadimak nije dobila po prezimenu, već po tome što je mogla pogoditi metu u gotovo nemogućim uslovima.
Posle duge misije, dobila je sedam dana odmora i odlučila da iznenadi roditelje.
Kada je ušla u stan, sve je izgledalo uobičajeno – tišina, miris čaja i uredan sto. Ali na njemu je ugledala nešto neobično: gomilu neplaćenih računa. Računi za struju, vodu, gas, internet – svi su kasnili po nekoliko meseci. To joj nije bilo jasno, jer je njen otac uvek bio izuzetno pedantan čovek.
U spavaćoj sobi pronašla je očev notes, pun nervoznih zapisa: brojevi, iznosi, imena. Kao da je tražio način da izađe iz neke finansijske situacije.
Marina je uzdahnula, odlučila da sačeka roditelje i razgovara s njima mirno, bez osude. Međutim, nekoliko minuta kasnije, začula je korake na stepeništu. Teške, spore, glasne. Nisu to bili njeni roditelji.
Zazvonilo je na vrata.
Kroz špijunku je videla trojicu muškaraca – dobro obučeni, ali s neugodnim izrazima lica. Jedan od njih, visoki muškarac sa ožiljkom na licu, pitao je da li je kod kuće njen otac Oleg.
„Nije trenutno tu“, odgovorila je Marina smireno. „O čemu se radi?“
Muškarac je kratko rekao da njen otac ima dug i da su oni došli da razgovaraju o tome. Njihov ton bio je grub, ali nije zvučao kao običan poslovni razgovor. Marina, koja je u svojoj karijeri naučila prepoznati pretnju i laž, odmah je postala oprezna.
Pozvala ih je da sednu i objasnila da će lično rešiti sve s njima, ali na zakonit način. Pokazala im je svoje službene isprave i upozorila da svako neprimereno ponašanje može imati ozbiljne posledice.
Muškarci su se zbunili. Nisu očekivali da će u skromnom stanu sresti ženu u uniformi koja zna svoja prava i ne plaši se nikoga. Njihova arogancija ubrzo se pretvorila u nelagodu.
Marina im je ponudila čaj i uz miran, ali odlučan ton pitala da li imaju ugovor, dokument ili bilo šta što dokazuje njihov zahtev. Naravno, nisu imali ništa konkretno.
„U tom slučaju“, rekla je mirno, „molim vas da napustite stan i sve dalje rešavate preko suda. Ako pokušate bilo šta mimo zakona, nećete se lepo provesti.“
U njenom pogledu bilo je nešto što ih je nateralo da se povuku. Bez ijedne reči više, muškarci su otišli, spuštajući se niz stepenice, dok su izbegavali da joj pogledaju u oči.
Kada su vrata za njima konačno zaškripala, Marina je sela na kauč i uzdahnula s olakšanjem. Znala je da njen otac sigurno nije loš čovek, već da je verovatno pokušao pomoći nekome, a to ga je dovelo u probleme.
Odlučila je da mu pomogne da sve reši na pošten način.
Te večeri, kada su se roditelji vratili, razgovarali su dugo. Oleg je priznao da je pozajmio novac da pomogne prijatelju koji ga je izdao, ali sada više nije imao čime da vrati dug.
Marina mu je samo stavila ruku na rame i rekla:
„Ne brini, tata. Pravi dug se ne meri novcem, nego čašću. A to mi imamo.“
Sutradan je kontaktirala policiju i advokata, a slučaj je ubrzo prijavljen i rešen. Oni koji su pokušali da iskoriste poštenog čoveka – morali su se suočiti sa zakonom.
Marina je ponovo dokazala da istinska snaga ne leži u sili, već u hrabrosti, miru i pravdi.