Kada sam imala osam godina, naš razred je organizovao božićnu razmenu poklona. Tada moja porodica nije imala dovoljno novca da kupi nove poklone, pa sam odlučila da poklonim nešto što već imamo – staru knjigu mog oca, pažljivo umotanu u već korišćeni ukrasni papir. Taj poklon sam namenila jednoj drugarici iz razreda, a ona mi je zauzvrat darovala novu Barbiku – lutku o kojoj sam nekada samo mogla da sanjam dok sam je gledala iz izloga.
Kada je otvorila moj poklon i ugledala knjigu, na njenom licu se pojavila tuga, a suze su joj potekle niz obraze. Sledećeg dana, njena majka je došla u školu i tražila mene. Iako je na početku izgledala ozbiljno, čim me je ugledala, osmeh joj je obasjao lice. Dala mi je kesu punu raznih poklona: Barbikin auto, Kena i dodatnu prazničnu odeću za lutke. Bila sam zbunjena, ali i duboko ganuta tim gestom, koji mi je doneo ogromnu radost.
Nakon škole, pozvala me je da im se pridružim na ručku, što je bio moj prvi put u restoranu. Njena ćerka, koja je prethodnog dana bila tužna i povređena, sada je bila vesela i prijateljski nastrojena. Od tada smo postale nerazdvojne prijateljice.
Iako danas živimo u različitim gradovima, naša veza traje već 16 godina. Dobrota te majke tog dana ostavila je neizbrisiv trag u mom srcu i bila je moja prva prava praznična čarolija.
Ovu lekciju nisam zaboravila ni danas. Svake godine, kada dođu praznici, trudim se da pomognem nekom detetu u potrebi – u znak zahvalnosti i kao mali krug dobrote koji se nastavlja.