Na početku školske godine, učiteljica je stajala pred petacima, sa osmehom im poručivši da ih sve podjednako voli, kao i sve učiteljice. Međutim, duboko u sebi nije bila iskrena. Postojalo je jedno dete koje joj se nikako nije dopalo — dečak po imenu Tedi Stodard.
Pratila ga je još prethodne godine i primetila da se nikada ne druži sa drugom decom, da su mu ruke i odeća uvek prljavi, da je neuredan i deluje tužno. To je kod nje budilo nervozu, pa je često sa zadovoljstvom ispravljala njegove zadatke, označavajući ih velikim crvenim “X” i rečju “neuspeh” na vrhu stranice.
Po pravilima škole, učitelji su na početku godine morali da pregledaju dosijee svojih đaka. Kada je stigla do Tedijevog, ostala je iznenađena onim što je pročitala.
Njegov učitelj prvog razreda pisao je:
„Tedi je pametan, veseo dečak, uvek spreman da pomogne. Uređen je i ima dobre manire. Pravo zadovoljstvo imati ga na času.“
Drugi razred:
„Tedi je odličan učenik, popularan među vršnjacima, ali postao je zabrinut i depresivan jer mu je majka teško bolesna. Život kod kuće postaje mu sve teži.“
Treći razred:
„Tedijeva majka je preminula. On se trudi, ali mu je jako teško. Otac mu ne pruža dovoljno pažnje. Ako se ne reaguje, dete će se povući i njegovo obrazovanje će trpeti.“
Četvrti razred:
„Tedi je povučen i nezainteresovan za školu. Nema prijatelja i ponekad spava na času.“
Nakon čitanja ovih izveštaja, učiteljica je osetila duboku sramotu i kajanje.
Kada su učenici donosili poklone za Novu godinu, svi su bili lepo upakovani, osim Tedijevog — njegov poklon bio je nespretno umotan u smeđi papir. Učiteljica ga je otvorila i unutra pronašla staru, oštećenu ogrlicu i poluiskorišćenu bočicu parfema. Dok su se neki učenici smejali, ona je odmah stavila ogrlicu oko vrata i poprskala se parfemom.
Tedi joj je tiho prišao i rekao: „Danas mirišeš kao moja mama.“ Te večeri, učiteljica je plakala satima.
Od tog trenutka prestala je da bude samo nastavnik koji predaje gradivo. Postala je učiteljica koja zaista vidi decu. Posvetila je posebnu pažnju Tediju, ohrabrivala ga i pratila njegov napredak. Sa svakom pohvalom, on je uspevao sve bolje, i do kraja školske godine postao je jedan od najboljih učenika u odeljenju.
Prošle su godine, a učiteljica je dobijala pisma od njega:
„Draga učiteljice, ti si najbolji nastavnik kojeg sam ikada imao.“
„Završio sam srednju školu kao treći u razredu, i dalje si moj najbolji učitelj.“
„Nisam odustajao ni kad je bilo teško, uskoro završavam fakultet sa najvišim ocenama.“
„Odlučio sam da postanem lekar. Hvala što si verovala u mene.“
I na kraju, pismo sa pozivom na venčanje:
„Moj otac je preminuo, želim da ti, umesto njega, sedneš pored mene na dan mog venčanja.“
Učiteljica je sa suzama prihvatila poziv. Na venčanju je nosila istu ogrlicu koju joj je poklonio kao dete i istim parfemom se osvežila. Doktor Tedi Stodard zagrlio ju je i šapnuo:
„Hvala što si verovala u mene i pomogla mi da postanem to što jesam.“
Kroz suze je odgovorila:
„Ne, sine, ti si mene naučio kako da budem pravi učitelj.“
Ova priča nas podseća da nikada ne znamo kroz kakve bitke drugi ljudi prolaze. Ljubaznost, razumevanje i podrška mogu promeniti nečiji život. Nastavnici, roditelji i svi koji rade s decom imaju moć da inspirišu i podstaknu ih da dosegnu svoj puni potencijal.