Moji roditelji su me napustili onog trenutka kada sam im rekla da sam trudna sa šesnaest godina. Jednog dana živela sam pod njihovim krovom, a već sledećeg stajala sam napolju sa samo jednim rancem, odsečena od sveta koji sam do tada poznavala. Bila sam još dete, uplašena i izgubljena, pokušavajući da preživim bez ičijeg vodstva.
Do osmog meseca trudnoće umor je bio teži od mog sopstvenog tela. A onda sam jednog jutra osetila oštar bol i videla krv kako se sliva niz moje noge. Panika me je pogodila tako snažno da nisam mogla da dišem. Nisam imala koga da pozovem, nikoga da mi pomogne, pa sam se sama dovukla do bolnice, drhteći celim putem.
Nekoliko sati kasnije, u hladnoj porođajnoj sali, doktor je izgovorio reči koje su me slomile:
„Žao mi je… nema otkucaja srca.“
Moja beba se rodila mrtva. Nisam ga ni držala. Nikada nisam osetila njegovu težinu u svojim rukama, niti poljubila njegovo čelo. Okružena sestrama i aparatima, nikada nisam bila toliko sama.
Ali u toj tami jedna osoba je odbila da me pusti da nestanem — ljubazna babica koja je ostala sa mnom dugo nakon završetka svoje smene. Dolazila je svakog dana sa blagim osmehom, sedela pored mog kreveta i ponašala se kao da vredim. Ponekad bi donela topao čaj, ponekad bi samo držala moju ruku. Svaki put bi mi šapnula isto ohrabrenje:
„Budi jaka! Ceo život je pred tobom!“
Držala sam se njenih reči. U najtežem trenutku mog života, ona je bila jedino svetlo.
Prošlo je osam godina. Polako sam se ponovo izgradila. A onda jednog jutra, dok je televizor svirao u pozadini, ukočila sam se — tamo je bila ona. Ista ona sestra. Gostovala je u jutarnjem programu, skromno se smešeći dok ju je voditelj hvalio. Saznala sam da je nedavno otišla u penziju i napisala memoare o svojih trideset godina rada kao babica. Njena knjiga postala je bestseller.
Nisam mogla da verujem vremenu. Ali još veći šok usledio je sledećeg dana kada sam čula kucanje na vrata. Kada sam ih otvorila, ona je stajala tamo — starija, ali nepogrešivo ista.
„Ovo je za tebe!“ rekla je, pružajući mi potpisan primerak svoje knjige.
Ruke su mi se tresle dok sam je otvarala. Jedno poglavlje bilo je potpuno posvećeno meni.
Kada sam pročitala njene reči — pune nežnosti, dobrote i topline za koje nisam ni znala da sam ih zaslužila — počela sam da plačem. Pisala je o tome koliko me je tada poštovala, bez obzira na moje godine, i kako je osećala potrebu da me zaštiti.
Zagrlila sam je i zahvalila joj. Rekla sam joj da je bila u pravu — život zaista ide dalje. Ispričala sam joj da sam sada udata, i upoznala je sa mojim petogodišnjim sinom, koji je potrčao pravo u njen zagrljaj.
Danas je ta knjiga jedan od mojih najdragocenijih predmeta — podsetnik da život zaista može da nastavi dalje, sve dok na svetu postoje dobri ljudi.