Odrastajući, oduvek sam znala da moja majka ima miljenika — i to nisam bila ja. Moj brat Danijel bio je zlatno dete. Dobijao je najbolje poklone, najviše pažnje i beskrajne pohvale, dok sam ja često slušala da treba da „budem razumna“. Svaki put kada bi on dobio ono što želi, imala sam osećaj da se sve više povlačim u pozadinu.
Do trenutka kada sam napunila osamnaest godina, više nisam mogla da izdržim. Spakovala sam stvari i otišla od kuće bez pozdrava. Mislila sam da će moj odlazak naterati majku da shvati šta je uradila — ali nedelje su postale meseci, meseci godine. Nikada me nije pozvala. Nijednom.
Prošlo je dvanaest godina. Izgradila sam sopstveni život, ponovo naučila da se smejem i konačno pronašla nekoga ko me voli takvu kakva jesam. Na dan svog venčanja, okružena prijateljima i smehom, osetila sam mir kakav nisam poznavala godinama — sve dok se kod ulaza nije začula iznenadna pometnja.
Muškarac kog nisam prepoznala utrčao je zadihan, očiju punih emocija. Pogledao me je pravo u oči i povikao:
„STOP! Ako sada ne reagujem, nikada sebi neću oprostiti!“
Sala je utihnula. Ostala sam zaleđena, zbunjena i potresena, dok mi se nije približio. Njegovo lice delovalo mi je poznato — starije, umornije, ali nesumnjivo prepoznatljivo.
„Danijel?“ prošaputala sam.
Klimnuo je glavom, suze su mu tekle niz lice dok me je snažno zagrlio.
„Godinama sam te tražio“, rekao je drhtavim glasom. „Žao mi je zbog svega kroz šta si prošla zbog mame. Pokušavao sam da te nađem, ali nisam uspevao. Nisi zaslužila ništa od toga.“
Zidovi koje sam godinama gradila oko sebe počeli su da se ruše. U svakoj njegovoj reči, u svakoj suzi, osećala se iskrenost. Zatim je tiho dodao:
„Svoju prvu ćerku sam nazvao po tebi. Hteo sam da odrasta znajući za sestru koju sam izgubio.“
U tom trenutku, nešto u meni je zacelilo. Možda nisam izgubila porodicu — možda sam je samo pronašla na drugačiji način.