judi su se polako razilazili – neki s osmehom, drugi s telefonima u rukama, beležeći neobičan prizor. Ali Tania, majka mladoženje, ostala je prikovana za stepenice, grleći sebe kao da pokušava da obuzda paniku.
Nije razumela šta se dešava sa njenim sinom. Za nju, Džordž je uvek bio tih, skroman, nesebičan. A sada – sve je izgledalo kao ludilo.
Nestanak
Posle ceremonije, Džordž je nestao. Nije odgovarao na telefon, njegov profil na društvenim mrežama bio je prazan – poslednji post datirao je od pre dve godine.
Prošle su tri nedelje. Tania je živela između tišine i zebnje.
Jednog jutra zazvonio je kućni telefon. Nepoznat broj.
– Halo?
– Gospođa Mihajlova?
– Da, izvolite?
– Moje ime je Vasil Petrov. Ja sam advokat. Radi se o vašem sinu. Moramo da se nađemo.
Šokantna istina
Sastali su se istog dana u maloj kancelariji pored stanice. Petrov je bio čovek pedesetih godina, s istrošenom jaknom i tihim glasom. Na sto je spustio fasciklu.
– Vaš sin se oženio Radom Stojcevom, rođenom 1944. godine. Preminula je pre tri dana.
Tania je zanemela.
– Šta znači „preminula“? Zašto mi niko nije rekao? Gde je Džordž?!
Advokat je uzdahnuo.
– Gospođa Stojceva bila je udovica poznatog profesora fizike. Imala je patente i imovinu. Rođaci su godinama pokušavali da je stave pod starateljstvo. Tvrdila je da je maltretiraju i da je izolovana.
Džordž ju je upoznao tokom stažiranja u klinici. Posećivao ju je, donosio knjige i razgovarao s njom. Venčali su se kako bi joj omogućio pravo da sama odlučuje. Dan pre smrti ovlastila ga je kao poverenika.
– A sada? – pitala je Tania.
– On je u pritvoru. Optužen je za prevaru i saučesništvo u smrti iz nehata.
Susret iza rešetaka
Sledećeg dana Tania je otišla u istražni zatvor. Nije odmah prepoznala sina – smršao je, lice mu je bilo bledo, oči upale.
– Mama, uradio sam ono što je ispravno. Nije želela da umre sama. Samo je želela da je neko pogleda u oči, da je drži za ruku.
Njegove reči pogodile su je dublje nego optužbe koje su stizale iz novina i s televizije. Mediji su ga nazivali „mladim lovcem na nasledstvo“ i „ženikom bake“.
Trenutak istine
Tania je angažovala drugog advokata. Počeli su da prikupljaju svedočenja medicinskog osoblja i cimera iz doma. Svi su potvrdili – Džordž nikada nije tražio novac. Čitao joj je knjige, donosio slatkiše, kupio novu pidžamu.
Dva meseca kasnije, optužbe su odbačene zbog nedostatka dokaza. Rođaci su izgubili i građansku parnicu.
Novi put
Iz zatvora je izašao promenjen.
– Šta ćeš sad? – pitala je majka.
– Upisaću Pravni fakultet. Borit ću se za prava starih ljudi.
Napustio je tehnički univerzitet, radio sitne poslove, učio noću. Godinu dana kasnije govorio je na konferenciji o socijalnim pravima:
„Ne bojimo se starosti – bojimo se staraca. Oni nas podsećaju ko ćemo postati. Ali ako im sada ne damo dostojanstvo, ni mi ga nećemo dobiti kasnije.“
Fondacija Rada Stojceva
Nekoliko godina kasnije osnovao je fondaciju koja je nosila ime žene zbog koje je sve počelo. Pomagao je onima koje su svi zaboravili, starima koji su umirali sami.
Više nije bio „onaj koji se oženio bakom“. Bio je čovek koji je jednoj starici podario dostojanstvo na kraju života – i zauvek promenio sopstveni.