Moja mama mi je sa drhtavim rukama šila haljinu za Noć veštica samo nekoliko dana pre nego što je umrla. Čuvala sam je kao svetinju… sve dok jedne večeri, minutima pre nego što sam trebalo da je obučem, moja maćeha nije donela odluku koju joj nikada neću oprostiti. Ono što se kasnije dogodilo i danas mi ledi krv u žilama.
Imala sam 18 godina kada mi je mama napravila haljinu.
Bila je bleda i mršava, a lavandina krema koju je koristila jedva je prikrivala miris bolničkih sredstava koji joj se zadržavao na koži. Ipak, osmehivala se kao da sam ja jedina stvar koja je drži na okupu. Svake večeri bi sedela pored prozora sa krilom punim tkanine i drhtavim prstima, utkajući magiju u svaki bod.
„Bićeš najlepša veštica u Mejpl Grouvu“, šapnula je jednom, dodirujući mi obraz tkaninom. „Ne strašna. Magična.“
Smejala sam se i okretala u krug dok mi je merila struk. „Ali veštice treba da budu strašne, mama!“
Nasmešila se, umorna ali blaga. „Ne moja veštica. Moja donosi svetlost. Ne tamu.“
Nekih noći bi zaspala sa iglom u ruci. Pokrivala bih je ćebetom i gledala kako joj se grudi dižu i spuštaju, šapućući male želje u mrak — kao da će, ako budem dovoljno jako želela, ostati.
Tri dana nakon što je završila haljinu, više je nije bilo. Nikada me nije videla kako je nosim.
Sahranili su je prve nedelje novembra. Sećam se kovčega, vlažnog lišća pod cipelama i kako mi se miris lavande uvukao u kaput, kao da nije htela da pusti.
Posle toga se sve zamutilo — tepsije sa hranom, kartice saučešća, šaputanja za koja su mislili da ih ne čujem.
„Jadna devojka. Nikad više neće biti ista.“
„Džejms se raspada. Vidi se.“
Nisu grešili, ali to je i dalje bolelo, kao da me polako brišu iz sopstvene priče.
Niko nije pominjao Noć veštica. Nije bilo bundeva ni činija sa slatkišima. Kraj je i dalje slavio, ali naša kuća je bila mračna i tiha.
Te godine nisam mogla da slavim Noć veštica. Gurnula sam haljinu u kutiju i zaključala uspomenu zajedno s njom.
Mama ju je napravila za mene. To je bilo dovoljno.
Ali ni tada nisam znala koliko ću morati da se borim da je sačuvam.
Tata je sledećeg proleća upoznao Karlu.
Imala je 42 godine, bila je ljubazna i uvek nasmejana. Bavila se humanitarnim aktivnostima, stalno citirala inspirativne rečenice i pekla bezšećerne kolače koji su imali ukus kartona.
Venčali su se brzo. Prebrzo.
I tada je sve počelo da se menja.
Prvo je nestala Noć veštica.
„Đavolji praznik“, mrmljala bi, trzajući se svaki put kad prođe pored police sa slatkišima. „Ne igramo se maskiranja za demone u ovoj kući.“
Nije bila samo Noć veštica. Maminih knjiga više nije bilo na policama. Njena zvona na vetru su nestala sa trema. Čak je i njen stari čajni servis završio u kutiji za donacije, bez reči. Karla ju je brisala deo po deo, kao da čisti fleku.
Jednom sam pokušala da razgovaram s njom. „To su samo slatkiši i kostimi. Mama je nekad…“
Lice joj se izobličilo, oštro i hladno. „Dosta, mlada damo! Tvoja majka je bila bolesna na više načina. Ne znaš kakva je vrata otvarala tvom duhu.“
Te noći sam se zaključala u sobu, stežući haljinu uz grudi. I dalje je imala blag miris mame — lavanda, konac i toplina. Tada sam se zaklela da Karlu nikada neću pustiti da je dotakne, i vratila sam je u kutiju.
Pretvorila je našu kuću u muzej. Sve je moralo da bude uglađeno i savršeno.
Brzi skok unapred. Sada imam 20. I dalje sam kod kuće jer su kirije smešne, a tata insistira da je to „finansijski odgovorno“. Ne raspravljam se. Ne zato što se slažem, već zato što bi alternativa značila da ga ostavim samog s Karlom. Iskreno, nisam toliko okrutna.
Onda je ove godine Noć veštica došla… drugačije.
Možda zbog načina na koji je lišće padalo po prilazu. Ili kako je vazduh mirisao dok sam prelazila kampus. Možda sam samo više nego inače nedostajala mama. Ali poželela sam ponovo da slavim. Prvi put posle dve godine, želela sam da se maskiram za Noć veštica. I da ponovo osetim mamu.
Na kampusu su osvanuli flajeri za žurku — kostimi, jabukovača, muzika. Ništa ludo. Ali kada me je drugarica Kajla pitala da li dolazim, nešto se pokrenulo u meni. Kao da ona verzija mene, koja se vrtela po dnevnoj sobi dok joj je mama šila haljinu, nije nestala. Samo je bila zakopana.
Otišla sam pravo kući tog popodneva i otvorila kutiju sa uspomenama. Prsti su mi drhtali dok sam sklanjala stare crteže i fotografije, kartice sa saučešćem — dok konačno, eto je.
Haljina.
Bila je mekša nego što sam pamtila, i dalje je imala onaj blagi sjaj duž poruba. I nekim čudom, i dalje mi je stajala savršeno.
Pogledala sam se u ogledalo i jedva prepoznala devojku ispred sebe. Ne zato što sam izgledala drugačije, već zato što sam izgledala celovito.
„Zdravo, mama“, šapnula sam, i na trenutak sam mogla da se zakunem da se vazduh pomerio. Kao da je nešto toplo prošlo kraj mog obraza.
Tada su se čuli koraci.
Vrata su se bez kucanja otvorila.
Karla se ukočila kada me je videla u haljini. Glas joj je bio zategnut, već oštar. „Šta to nosiš?“
Ostala sam mirna. „To je od moje mame. Ona ju je napravila za mene.“
Lice joj se skupilo kao da je osetila nešto trulo. „Skidaj to.“
„Ne.“
„Molim?“
„Rekla sam ne“, ponovila sam, ovaj put sigurno. „Nosiću je večeras na žurku na kampusu.“
Sa prizemlja se čuo tatin glas, zbunjen i udaljen. „Je l’ sve u redu gore?“
Karla mu nije odgovorila. Odjurila je niz hodnik, pa se vratila i zapiljila u mene, očiju punih vatre. „Otvaraš duhovna vrata koja ne razumeš. Ta haljina je deo tame koju je tvoja majka donela u ovu kuću.“
Skoro sam se nasmejala. „To je kostim za Noć veštica, ne ukleti relikt.“
Uperila je prst u mene, kao da želi da me pogodi munja. „Samo se ti podsmevaj. Ali kada zlo pusti koren, nemoj reći da te nisam upozorila.“
Ništa nisam rekla. Samo sam je gledala pravo u oči.
Zatim sam zatvorila vrata i složila haljinu kao da je najdragocenija stvar koju posedujem.
Jer jeste.
Još dva sata. I nosiću je… šta god da se desi.
Kasnije tog dana, pred polazak, nešto mi je stezalo stomak. Onaj mali čvor nelagode koji ne prolazi. Karla je bila neobično tiha celo veče, a kod nje tišina nikada nije dobar znak.
Zato sam odlučila da sakrijem haljinu… za svaki slučaj.
Pažljivo sam je složila, poravnavajući svaki nabor kao da dodirujem kožu, a ne tkaninu. Umotala sam je u staro mamino flanel ćebe, stavila u kutiju i gurnula iza hrpe knjiga na samom dnu ormara. Pre nego što sam izašla, zaključala sam vrata sobe.
Po prvi put posle dugo vremena, osetila sam ponos.
Sledećih nekoliko sati provela sam pomažući Kajli da okači papirne slepe miševe i svetlucave lampice u zajedničkoj sali. Puštale smo muziku, smejale se preglasno dok smo pokušavale da zalepimo krivog duha i pojele celu kesu gumenih crva namenjenih deci.
Posle toga sam svratila da kupim slatkiše i grickalice za žurku. Ništa posebno — čokoladice, jabukovača u kesicama, karamel-kokice. Ali osećaj je bio dobar. Kao da mogu da imam verziju života kakvu bi mama želela za mene.
Vratila sam se kući oko 21 sat.
Tada sam primetila. Svetlo na tremu je bilo ugašeno. Čudno. Tata ga je uvek ostavljao upaljenim.
Ušla sam unutra, srca koje je ubrzano lupalo.
Prvo me je udarila tišina. Karla obično nešto pevuši ili propoveda — ili oboje. Ali kuća je bila jezivo mirna.
A onda sam osetila miris.
Dim.
Srce mi je potonulo u stomak i potrčala sam u dvorište.
Karla je stajala pored ložišta u bade-mantilu, držeći metalni žarač. Plamen je bio visok, narandžast, kao da pokušava da proguta zvezde.
A u njemu… trake crne i ljubičaste tkanine. Srebrni konac se kovitlao u pepeo.
Mozak mi to isprva nije registrovao. Odbijao je da shvati.
Ali kolena su mi popustila pre nego što je vrisak izašao.
„Ne. Ne, ne, ne, ne…“
Karla se okrenula, mirna kao kip.
„Uradila sam ono što je moralo da se uradi“, rekla je, kao da govori o iznošenju smeća. „Ta haljina je bila ukleta.“
Glas mi je pukao. „Bila je od moje mame. Ona ju je napravila za mene. To je bilo jedino što mi je ostalo od nje.“
Nije ni trepnula. „Napravila ju je za đavolji praznik. Spalila sam je da bih spasila tvoju dušu.“
Zateturała sam napred, toplota plamena mi je lizala lice. „Da spasiš moju dušu? Jesi li ti normalna?“
„Ti ne razumeš šta je ta haljina nosila“, odbrusila je. „Tamu. Njen duh se zadržavao. Videla sam ga. Senke u tvojoj sobi, šapate kroz ventilaciju. Morala sam da je očistim.“
„Morala si šta?“ zajecala sam, ruku koje su mi se tresle. „To nije bilo tvoje da diraš! Nije bilo tvoje da uništiš!“
Tata je izašao bos, u pidžami, još uvek zbunjen. „Šta se, do đavola, ovde dešava?“
Pokazala sam drhteći. „Spalila je! Spalila je maminu haljinu!“
Ukočio se, sagledavajući prizor — Karlu pored vatre, iskrivljene srebrne niti u plamenu, mene kako plačem u travi kao da mi se srce rascepilo.
„Šta?“ rekao je, kao da ga ta reč boli.
Karla je prekrstila ruke. „Uradila sam ono što je bilo potrebno.“
Pogled mu se nije odvajao od vatre dok je grabio crevo i gasio plamen. „Uništila si jedinu stvar koja joj je ostala od majke.“
Glas joj se zaoštrio. „Ne usuđuj se da me kriviš što štitim ovu kuću.“
„Od čega?“ odbrusio je. „Od majčinog sećanja u jednoj haljini?“
„Tvoja ćerka je otvarala vrata“, siknula je. „Godinama sam to osećala. Snove, hladna mesta, njenu prkosnost… zar ne vidiš?“
„Vidim ženu opsednutu kontrolom“, uzvratio je, prišavši bliže. „Vidim nekoga ko ne podnosi da ne bude u centru pažnje.“
Karline oči su se raširile, glas joj je postao krhak. „Ti je braniš? Braniš to zlo?“
Reč „zlo“ pukla je kroz vazduh, oštra i očajna.
„Branim svoju ćerku.“
„Bacio bi spasenje zbog nje?“
Zakoračio je pravo u svetlost vatre, lice mu je bilo tvrdo. „Zbog moje ćerke? Svaki put.“
Tišina.
Karla ga je gledala kao da su mu izrasli rogovi. Otvorila je usta, pa ih zatvorila. Glas joj je pao u ledeni šapat. „Ne misliš to.“
Ali jeste.
Okrenuo se ka meni, pa nazad ka njoj. „Počni da pakuješ, Karla.“
Treptala je. „Biraš nju?“
„Ne“, rekao je ravno. „Biram zdrav razum i mir. Biram ćerku koju sam trebalo bolje da zaštitim pre mnogo godina.“
Usne su joj zadrhtale, ali ponos joj je držao kičmu uspravnom. „Praviš grešku, Džejmse.“
„Ne“, rekao je. „Grešku sam napravio kada sam te pustio da ostaneš ovoliko dugo.“
Karla je otišla sledećeg jutra.
Naravno, napravila je predstavu — mrmljala je o demonima i duhovnom ratu, o tome kako se tata „skrenuo s puta“.
Na izlazu me je nazvala „veštičjim detetom“, ali nisam ni trepnula. Samo sam stajala na stepeništu, skrštenih ruku, gledajući je kako vuče kofer ka vratima, kao da je teži od njene pravednosti.
Tata nije rekao ni reč. Sedeo je za kuhinjskim stolom, zureći u hladnu kafu kao da u njoj traži izlaz.
Tišina koja je usledila bila je nepoznata, kao da kuća ne zna kako da diše bez Karlinog osuđivanja.
Oko podneva je konačno progovorio.
„Trebalo je ranije da je zaustavim“, rekao je, ne dižući pogled. „Mislio sam da će nam pomoći da se izlečimo. Mislio sam da će, ako joj dovoljno dugo dozvolim da veruje… to popraviti stvari.“
Duboko je uzdahnuo. „Bio sam u krivu.“
Prsti su mu drhtali oko šolje. „Mislio sam da će, ako dovoljno dugo verujem u njenu dobrotu… i ona početi da veruje.“
To me je slomilo više nego vatra. Nije to bila samo krivica u njegovom glasu — bila je to tuga, preoblikovana u kajanje.
Grlo mi je i dalje peklo od dima. Od vrištanja. I od svega što sam držala u sebi. Zato sam samo klimnula i sela pored njega u tišini.
Te noći, nakon tuširanja i bezuspešnog pokušaja da zaspim, tiho je pokucao na vrata.
Otvorila sam ih i videla ga kako drži nešto u ruci.
„Našao sam ovo“, rekao je tiho. „U ventilaciji sušilice.“
Mali komad tkanine — crno-ljubičast, nagoreo po ivicama, ali i dalje je nekako blago svetlucao na svetlu. Porub. Prepoznala bih taj srebrni bod bilo gde.
Ruka mi je poletela ka ustima. „Mislila sam da je sve nestalo.“
Odmahnuo je glavom. „Izgleda da je jedan deo promakla.“
Držala sam ga kao da mi je sopstveno srce izvan tela.
„Znaš, tvoja majka je volela Noć veštica“, rekao je tiho. „Jednom mi je rekla da je to jedina noć kada ljudi mogu biti šta god žele. Bez maski. Samo hrabrost u prerušavanju.“
Glas mu je tada pukao, kao da zadržava sve što je potisnuo. „Mislim da sam to zaboravio.“
Pogledala sam u komadić u dlanu, očiju punih suza. „Ali mama nije“, šapnula sam.
Klimnuo je, jedva čujno. „Ne. Nije.“
Nedelju dana kasnije, Karla je pokušala da tuži tatu. Sud je odbacio slučaj za nekoliko minuta.
Ali karma? Ona je stigla na vreme.
Njen auto se zapalio na parkingu tržnog centra — navodno kvar na instalaciji. Niko nije povređen. Ali plamen je progutao gomilu uramljenih „inspirativnih citata“ koje je uvek nosila na zadnjem sedištu, one kojima je grdila ljude.
Fotografija je završila na internetu. Stajala je tamo zapanjena, gledajući kako sve gori.
Tata je to video i samo promrmljao: „Poetično.“
Prošlo je skoro godinu dana.
I dalje mi mama nedostaje svakog dana. Nekih noći, mogla bih se zakleti da je čujem kako pevuši onu tihu melodiju dok šije.
Pre nekoliko nedelja, stavila sam komadić haljine u medaljon.
Noći kada sam ga nosila, vetar se promenio i mogla sam da se zakunem da sam osetila lavandu. Ne samo trag… već kao da mama stoji tačno iza mene, diše pored mog obraza.
„Ponosna je na tebe“, šapnuo je tata.
Klimnula sam. „Možda nikada nije ni otišla.“
Nasmešio se, očiju koje su sijale. „Možda je samo promenila oblik. Veštice to rade, zar ne?“
Smejali smo se.
Te noći sam gurnula medaljon pod jastuk i zaspala držeći ga.
U 3:00 ujutru probudio me je zvuk koji nisam čula godinama.
Tik. Tik. Tik.
Šivaća mašina.
Ali mi je nemamo.
Zvuk je bio tih, dolazio je s tavana. Srce mi je lupalo. Uspravila sam se u krevetu, stežući pokrivač.
A onda sam osetila miris.
Lavandu.
„Mama?“ šapnula sam u mrak.
Zvuk je stao. Na trenutak. A onda… još jedan Tik.
Tišina nije delovala prazno. Delovala je svesno. Kao da vazduh sluša, zadržava dah.
Na trenutak mi se učinilo da sam kraj prozora videla blagi sjaj — kao konac koji hvata mesečinu, pa nestaje.
Ujutru, komadića više nije bilo.
Ali iznad mog stola visila je srebrna mašna. Niko drugi nije bio kod kuće.
Ne znam da li su duhovi stvarni. Ili je to bio san.
Ali znam ovo: Dobrota ne umire. Ljubav ne sagoreva. I ponekad, kada ti život uzme sve, oni koje voliš nađu način da to ponovo sašiju.