U današnjoj priči donosimo vam inspirativnu ispovest žene koja je još kao beba ostavljena ispred sirotišta. Kroz godine bola, samoće i borbe, njen život se potpuno preokrenuo zahvaljujući neočekivanom susretu koji joj je vratio veru u ljude.
„Od kada znam za sebe, nisam imala nikoga svog. Odrasla sam u domu za nezbrinutu decu, ostavljena odmah nakon rođenja. Nikada nisam saznala ko su mi roditelji, niti da li me je ostavila majka ili oboje. Bila sam samo još jedno dete u nizu, ali često najslabija među svima. Zbog toga sam bila na meti – često izopštena, vređana i čak fizički napadana. Hrana mi je otimana, reči su bolele, a osećaj usamljenosti pratio me je svakodnevno.
Škola je bila jedino mesto gde sam mogla da se izrazim i gde sam osećala da vredim. Učila sam s lakoćom i znala da mi je obrazovanje možda jedini izlaz iz tog sveta. Ipak, nakon završene srednje škole, suočila sam se s realnošću mnogih mladih iz doma – ostala sam bez krova nad glavom, bez sigurnosti i bez porodice.
Godinama sam spavala gde sam stigla – parkovi, klupe, čak povremeno i hodnici doma u koji bih se krišom vraćala. Nosila sam samo jednu torbu i mnogo snova. Jednog dana, dok sam sedela u parku, prišla mi je starija žena koja je šetala psa. Imala je blag izraz i pogled koji nije osuđivao. Pitala me je da li bih želela da joj pomažem oko kuće – u zamenu za sobu i hranu.
Isprva nisam mogla da poverujem. Kada sam došla kod nje, zatekla sam topao, svetao stan ispunjen tišinom, knjigama i nežnošću koju nisam poznavala. Bila je udovica, skromna ali stabilna. Nije tražila poslušnicu, već nekoga s kim bi podelila dan. Pronašla mi je i posao, podržavala me je i prvi put sam osetila kako je to pripadati nekom.
Tri godine smo živele zajedno. Vremenom, razvila sam duboko poštovanje, ljubav i bliskost s njom. I onda je jednog dana – otišla. Bez najave, tiho i dostojanstveno.
Ubrzo nakon njene smrti, saznala sam da mi je ostavila sve – stan, poslovne prostore i sigurnost koju nikada nisam imala. Iako materijalno više nisam oskudevala, srce mi je bilo prazno. Nedostajala mi je više nego što sam mogla da zamislim. Prvi put u životu, nekoga sam istinski volela i izgubila.
Danas imam dom, stabilnost i budućnost. Ali još važnije – nosim u sebi ljubav, sećanje i vrednosti koje mi je ona ostavila. Naučila me je da porodica ne mora biti biološka i da istinska povezanost dolazi iz duše. Njena toplina me je promenila i dala mi snagu da i ja jednog dana, možda, budem nekome ono što je ona bila meni.“