Moć jednog tanjira: Kako me jedan obrok naučio šta znači prava ljudskost
Odrasla sam u siromaštvu. Ne onom o kojem se samo govori, već u onom koje se oseća svakog dana – kad frižider zvrji prazan, kad zima uđe kroz pukotine prozora, i kad znaš da se moraš praviti da nisi gladan, jer nema izbora.
Imala sam 13 godina kad sam prvi put otišla na večeru kod školske drugarice. Na stolu je bilo pečenje – miris koji sam do tada poznavala samo iz pekare ili sa prolaznog stola na slavi. Voda mi je krenula na usta, ali sam se trudila da budem pristojna.
Uzela sam mali komad, u tišini. Tada me pogledala njena mama – oštro, ali ne zlobno. Rekla je glasno, pred svima:
„Zar si stvarno uzela tako malo? Uzmi još!“
Pre nego što sam uspela bilo šta da kažem, uzela je moj tanjir i velikodušno ga napunila. Bila sam zbunjena, ali zahvalna. U svakom zalogaju osećala sam ne samo ukus, već i brigu. Gledali su me, ali ne osuđujuće – već sa toplinom. Možda su znali više nego što su rekli.
Sutradan, kad sam se vratila iz škole, zatekla sam tu istu ženu – majku moje drugarice – kako stoji u našem skromnom hodniku. Prvi put su se ona i moja majka srele.
Moja mama je bila crvena u licu, zbunjena, možda malo posramljena. Ali nije mogla sakriti osmeh kada je otvorila kesu koju je gošća donela. Bilo je tu ostataka pečenja, povrća, pa čak i slatkiša. Naš frižider, obično gotovo prazan, tog dana bio je pun.
Taj gest nije bio sažaljenje – bio je to znak pažnje, ljudskosti i tihog razumevanja. Od tog dana, naše dve majke su postale prijateljice. I ostale su to do danas.