Larisa je odrasla u Kemerovskoj oblasti u velikoj seoskoj porodici. Bila je još novorođenče kada je izgubila majku, a otac je ostao sam s petoro dece. Nedugo zatim, doveo je novu partnerku koja je pomagala u njihovom odgajanju.
Kao i mnogi mladi iz manjih sredina, Larisa je nakon škole odlučila da se preseli u grad. U Krasnojarsku je živela s braćom i radila u pošti, dok je paralelno pokušavala da upiše školu za vaspitače. Tada je započela vezu s muškarcem za kog nije znala da je oženjen. Jedna večer, koju je provela u njegovom društvu, promenila joj je život – ostala je trudna.
Kada su saznali za trudnoću, Larisine braće su pokušale da reše situaciju. Muškarac je priznao da već ima porodicu, a Larisa je ostala sama. Uprkos teškoćama, odlučila je da zadrži dete. Ćerku je nazvala Olja.
Iako je imala podršku nekih ljudi, situacija se dodatno zakomplikovala kada je u posetu došla maćeha. Pod pritiskom okoline i bližnjih, a uz osećaj zbunjenosti i straha, Larisa je pristala da dete prepusti braći „na čuvanje“. Verovala je da će se situacija smiriti i da će moći da je vrati. Beba je, međutim, ostavljena na stepeništu jedne zgrade – upakovana u ćebe i žuti šal.
Tada je u priču ušla Valentina Belozerova, radnica železnice. Te večeri, dok je obilazila zgradu, u polumračnom podrumu je primetila zamotuljak. Pronašla je bebu i odmah obavestila nadležne. Pošto roditelji nisu pronađeni, devojčica je upućena u sirotište. Kasnije je usvojena i dobila ime Marina.
Marina je odrasla u porodici Ljubov i Viktora Plavko, supružnika koji nisu mogli da imaju decu, ali su joj pružili ljubav i podršku. Majka je ostavila posao kako bi se posvetila ćerki, brinula se o njenom zdravlju, podsticala je da razvija talente i pomagala joj u školovanju.
Već u ranom detinjstvu, Marina je saznala da je usvojena – sasvim slučajno, od komšija. Njeni roditelji to nisu krili, ali su naglašavali da je vole kao svoju. Marina je tada odlučila da ne traži biološku porodicu – sve do smrti svojih usvojitelja.
Kada je, godinama kasnije, na internetu naišla na priču o devojčici ostavljenoj 1966. godine, prepoznala je elemente sopstvene biografije. Putem društvenih mreža je uspela da stupi u kontakt sa svojom biološkom majkom Larisom i polusestrom Natalijom.
U međuvremenu, Larisin brat – jedan od onih koji su tada odneli bebu – svojoj supruzi je pred smrt ispričao šta se dogodilo. Tako je i Larisa konačno dobila snagu da potraži svoju ćerku.
Prvi susret majke i ćerke, nakon skoro šest decenija, trajao je samo pola sata. Emocije su bile pomešane – suze, zagrljaji, ali i osećaj distance. Marina svoju biološku majku oslovljava imenom i patronimom – Larisa Anatoljevna – i izražava zahvalnost što joj je podarila život.
Zanimljivo je da su i Marina i Larisa ceo radni vek posvetile obrazovanju dece – Marina kao profesorka istorije, a Larisa kao vaspitačica i direktorka vrtića. Obe su odlikovane kao veteranke rada u svojim oblastima.
Danas su u kontaktu svakodnevno. Marina se s poštovanjem seća i žene koja ju je pronašla – gospođe Belozerove – i posetila je kako bi joj lično zahvalila.
Zrelost, razumevanje i oproštaj
Iako je ova priča mogla da krene u mnogo težem pravcu, ona danas nosi poruku pomirenja i vere u dobre ljude. Marina ne gaji ljutnju, ni prema biološkoj majci ni prema njenim rođacima – veruje da je, uprkos svemu, život vodio baš tamo gde je trebalo.