Psihoterapeut o smrti, životu i prelazima duše: Šta smo naučili iz iskustava sa onkologije
Poznati ruski psihoterapeut, autor mnogih knjiga i dugogodišnji saradnik onkoloških instituta, podelio je svoja razmišljanja i iskustva o smrti, kliničkoj smrti i ljudskom duhovnom razvoju. Njegovo zapažanje: ni dan rođenja ni dan smrti nisu slučajni, a način na koji čovek napušta ovaj svet – govori mnogo o njegovom životu.
“Smrt nije samo kraj – ona je sastavni deo života, prirodan proces koji nas uči prihvatanju, zahvalnosti i dubljem smislu postojanja.”
Smrt kao ogledalo života
U razgovorima sa umetnicima, pacijentima i monasima, psihoterapeut je često čuo poruke koje život i smrt stavljaju u ravnotežu:
„Ne možeš razumeti smrt bez života, niti život bez smrti.“
Za neke, smrt je odmor. Za druge – trenutak spoznaje. Jedan umetnik mu je pred kraj života rekao da bi smrt prikazao kao vaskrslog Hrista, ne kao kraj, već kao novi početak.
Duhovni trenuci u bolničkim sobama
U deset godina rada sa pacijentima obolelim od raka, susretao se s brojnim primerima ljudi koji su “osetili” trenutak svoje smrti. Jedan vojnik, koji je preživeo tri rata, znao je kad mu je došao kraj, iako su mu lekari davali još godinu dana života.
Takođe, pacijentkinja koja je doživela kliničku smrt tokom operacije, opisala je iskustvo koje nadilazi medicinsku logiku – govorila je o tome kako je “videla” svoju porodicu, pa čak i situacije koje su se zaista dogodile, a ona ih fizički nije mogla doživeti.
Da li dan smrti ima dublje značenje?
Psihoterapeut ukazuje na zanimljiva podudaranja: osobe koje umiru u blizini rođenja unuka, ili bake koje odlaze kada se rode praunuci.
“Statistika pokazuje da često postoji neobična povezanost datuma smrti i rođenja u okviru porodica.”
Kako ljudi žele da umru?
U istraživanjima i razgovorima s pacijentima, ljudi su govorili o tome kako zamišljaju svoj poslednji trenutak:
-
Neki žele da umru tiho, bez da iko vidi.
-
Drugi žele da budu okruženi porodicom.
-
Neki maštaju o smrti u prirodi, uz izlazak sunca.
-
Monasi, pak, žele da umru dok se mole – u miru, sa zahvalnošću.
Postoji li „drugi svet“?
Iako nauka ne može potvrditi postojanje života nakon smrti, mnogi ljudi s iskustvima kliničke smrti govore o tome sa dubokim uverenjem. Psihoterapeut zaključuje:
“Možda nije na nama da znamo kako izgleda ‘tamo’. Na nama je da živimo ovde – što smislenije, s više ljubavi i poštovanja.”
Poruka za kraj: Šta ostaje iza nas?
Najvažnija poruka teksta jeste da naš trag ostaje kroz ljude koje smo voleli i vaspitavali. Deca, unuci, prijatelji, uspomene – to je ono što nas nadživljuje.
“Ako želite da neko zna da ste postojali – budite prisutni u životima onih koje volite.”