Tog dana sam jedva čekala da stignem do stana u gradu – svog mesta za predah i suze
Već dok sam putovala autobusom ka stanu u gradu, emocije su me preplavile i nisam mogla da zaustavim suze. Pokušavala sam da ostanem neprimetna, ali jedna starija gospođa je primetila moj bol i pitala me da li sam dobro. Rekla sam joj da je u pitanju porodična situacija.
Tog dana sam se osećala slomljeno. Majčine reči su me duboko povredile – zbog njenog stava o tome što još nisam postala majka, upoređujući me s bratom koji je već osnovao porodicu. To je narušilo moju samopouzdanost i vrednost koju sam oduvek gajila.
Iako sam majku uvek doživljavala kao stub porodice, sa druge strane osećala sam da moje potrebe i osećanja nisu važna. Ovaj složen odnos između majke i ćerke često nosi jake emocije i rane koje teško zarastaju.
Sada mi je potrebna tišina i vreme da shvatim šta mogu da oprostim, a šta moram prihvatiti. Ne želim da raskinem vezu, već da je izgradim na poštovanju i razumevanju, bez potrebe da dokazujem svoju vrednost.
Verujem da iskren razgovor može izlečiti, ali da bi to uspelo, mora biti dvosmeran, pun poštovanja i jasno postavljenih granica.