Kasno te noći, kada je kuća utihnula, a vazduh mirisao na vlažan asfalt, starica je izašla na trem da iznese smeće — i ukočila se.
Pod žutim svetlom ulične lampe ležao je oblik koji nije pripadao njenom svetu.
U prvi mah, um joj je odbijao da prihvati ono što vidi. Pogled joj je pratio zakrivljenost ogromnog repa, oklopne krljušti duž nepomičnih leđa, slab odsjaj zuba iza poluotvorenih čeljusti. Trepnula je snažno, uverena da joj godine varaju vid.
Ali prizor nije nestao.
Krokodil je ležao u podnožju njenih stepenica.
Bio je ogroman. Taman. Disao je sporo i otežano, bokovi su mu se podizali i spuštali kao da svaki udah zahteva napor. Nije nasrtao. Nije se pomerao. Samo je ležao tu, težak i iscrpljen, kao da je istrgnut iz noćne more i ostavljen u njenoj mirnoj ulici.
Kasnije će ljudi govoriti o oluji i polomljenim ogradama, o privatnom egzotičnom utočištu koje se nalazilo nedaleko. Ali u tom trenutku, ništa od toga nije postojalo.
Ono što je osetila nije bio strah.
Bila je to samilost.
„Jadniče…“, promrmljala je drhtavim glasom. „Mora da si gladan.“
Nije pomislila na sirene. Nije posegnula za telefonom. U njenim mislima, stvorenje nije bilo predator — bilo je izgubljeno. Bilo je neko ko pati.
Polako se vratila u kuću, sa srcem koje joj je snažno lupalo, i skupila sve što je mogla: ostatke hrane, komade umotane u foliju, sirovo meso iz frižidera, drhtavim rukama. Njeni pokreti bili su spori, oprezni, gotovo svečani.
Kada se vratila na trem, krokodil je podigao glavu.
Oči su mu uhvatile svetlost.
Na kratak, zastrašujući trenutak, vreme je stalo.
Zatim je, rukom koja nije prestajala da se trese, bacila hranu nekoliko koraka dalje, povlačeći se unazad kao da hrani zalutalog psa, a ne stvorenje stvoreno za ubijanje.
Nije tada znala — ali taj jedan čin dobrote promeniće sve.
A već sledećeg jutra, ceo komšiluk će poželeti da nikada nije otvorila ta vrata.
Krokodil je halapljivo jeo, glasno škljocajući čeljustima, a zatim se, sit, polako okrenuo i odpuzao u tamu, ne osvrnuvši se na nju. Žena je dugo stajala na tremu, ubeđujući sebe da je sve gotovo.
Te noći je jedva spavala, ali ujutru, ne videvši nikakve tragove, pomislila je da je sve bila čudna, ali dobra avantura. Čak je osetila i izvesan ponos — nije svako mogao da pomogne takvom stvorenju i ostane nepovređen.
Međutim, sledećeg dana dogodilo se nešto strašno.
Kako se približavala noć, čula je neobične zvuke — teško šuštanje, kao da se po stazi vuku vreće peska. Zatim još jedan. Pa još jedan. Provukavši se do prozora i pogledavši napolje, krv joj se sledila.
Ispred kuće nije bilo samo jedno tamno telo. Bilo ih je više.
Krokodili.
Veliki i manji. Ležali su pored trema, uz ogradu, po travnjaku, kao da znaju da su ovde očekivani.
Onaj prvi bio je ispred svih.
U tom trenutku, samilost je nestala. Zamenio ju je pravi, lepljivi užas. Žena je zalupila vrata, zaključala ih, navukla zavese i drhtavim prstima pozvala policiju.
Plakala je u slušalicu, nepovezano ponavljajući da su krokodili oko njene kuće, da ih ima mnogo, da se boji čak i da pređe u drugu sobu.
Dok je čekala pomoć, čula je udaranje repova i teško disanje spolja. Krokodili nisu odlazili. Čekali su.
Spasioci su stigli tek sat vremena kasnije. Dvorište je obezbeđeno, životinje su uklonjene i odvedene. Komšije su kasnije govorile da nikada nisu videle ništa slično i da je žena imala neverovatnu sreću što je ostala živa.
Dugo vremena posle toga, žena sebi nije mogla oprostiti jednu stvar:
dobro srce ne znači uvek i bezbednu odluku.