Šarbat Gula bila je mlada Avganistanka zelenih očiju čija je fotografija objavljena u National Geographicu 1985. godine postala simbol ratova u toj zemlji. Snimio ju je američki fotograf Stiv Makari dok je ona bila adolescentkinja i živela u izbegličkom kampu na pakistansko-avganistanskoj granici. Njen identitet je otkriven tek 2002, kada se Makari vratio u to područje i pronašao je.
Ova fotografija je od tada pa sve do danas više puta obišla svet, a zanimljivo je da ju je sama Gula videla prvi put tek 17 godina kasnije.
Stiv Makari radio je tada kao fotoreporter National Geographica u Pakistanu, tokom prvih godina sovjetske invazije na susedni Avganistan. Tokom jednog od snimanja ušao je u islamsku versku školu za devojčice u izbegličkom kampu, a prvo što je tada ugledao bile su ove predivne zelene oči tada 10-godišnje Šarbat Gule.
Iako je ona prvo želela da sakrije svoje lice, fotograf je za pomoć zamolio njenog učitelja koji ju je nagovorio da sarađuje. U jednom od intervjua Gula je otkrila da se seća “samo svog besa” koji je osećala u trenutku dok je ta, sada kultna, fotografija nastajala. Naime, u kulturnom kontekstu paštunskih normi, Makarijevi postupci smatrali su se izrazito nametljivima. Tamo nije bilo uobičajeno da devojka otkriva lice, da ima blisku interakciju ili pak uspostavlja kontakt očima s muškarcima koji nisu deo njene porodice.
Iako je uz fotografiju stajao natpis “Zabrinut pogled otkriva strahove avganistanske izbeglice”, godinama kasnije ispostavilo se da je taj unezveren pogled ove devojčice najverovatnije rezultat nelagode i straha koje je Gula osećala dok ju je makari fotografisao.
Iako je ta fotografija Makarija vinula u visine fotografskog sveta i donela mu i materijalnu dobit, Gula od nje nije dobila ništa!
Novinari National Geographica odlučili su da je ponovo potraže 17 godina kasnije i naprave novi portret Gule, sada odrasle žene. Nažalost, jedina promena u njenom životu bile su godine.
Gula se u međuvremenu udala kad je imala 13 godina i napustila je školu, a tek je tada, 17 godina kasnije, saznala da je njena fotografija obišla svet.
“Ta fotografija donela mi je mnogo problema… Bilo bi mi draže da nikada nije napravljena. Dobro se sećam tog dana, tog fotografa koji je stigao u školu. Bila sam dete. Nisu mi se svidele fotografije. U avganistanskoj kulturi žene se ne pojavljuju na fotografijama. Ali nisam imala puno izbora”, rekla je prošle godine za italijansku “Repubblicu”.
I dok je njena fotografija postala slavna širom sveta, Gula se sa suprugom i decom borila za opstanak na granici između Pakistana i Avganistana. Kasnije joj je muž preminuo, a ona je ostala sama s decom na milost i nemilost njegove porodice. Tu nije bio kraj nevoljama. Pakistanske vlasti su je 2016. uhapsile pod optužbom da je falsifikovala ličnu kartu kako bi ostala na njihovoj teritoriji. To je, pak, bila uobičajena praksa, ali su tamošnje vlasti odlučile da kazne ženu koja je bila simbol Avganistana.
Gula se zatim s porodicom vratila u Kabul, a avganistanska vlada i tadašnji avganistanski predsednik Ašraf Gani primili su je nazad i obećali da joj daju stan kako bi mogla da “živi dostojanstveno i sigurno u svojoj domovini”. Međutim, njena ćerka nije mogla da se školuje, iako je to jako želela. Zbog toga, ali i izuzetno loših uslova života, porodica je krenula u potragu za sigurnošću i boljom sudbinom. Sreća im se konačno osmehnula 2021, kada im je vlada Italije otvorila vrata, a Gula i njena deca danas žive u jednom malom italijanskom gradu.
“Imala sam slobodu izbora. Kada su talibani stigli, shvatila sam da će mi biti teško da ostanem u svojoj zemlji jer sam bila previše poznata u Avganistanu. Nekoliko vlada nam je ponudilo pomoć, ali odabrala sam Italiju jer sam toliko čula o njoj, o mestima, ali i o ljudima. Svi su govorili da su Italijani ljubazni i gostoljubivi. Znala sam samo da je Italija veoma mnogo učinila za Avganistan”, rekla je Gula jednom prilikom za La Repubblicu, a Italija je donela benefite i njenoj deci.
“Kad je moj suprug preminuo, njegova porodica nije dozvolila mojoj ćerki da se obrazuje, iako je ona to jako želela. A ja nisam mogla da učinim ništa što bi promenilo njihovu odluku. Ali danas mogu. Ovde smo slobodni i imamo mogućnost izbora. Moja ćerka želi da postane lekarka, a ja sam joj obećala da ću učiniti sve što je u mojoj moći da joj tu želju i ostvarim”, rekla je Gula, koja je istakla i da su Izalijani ljubazni prema njoj. Međutim, ne razgovara s puno ljudi zbog jezičke barijere. To joj ne smeta, srećna je jer niko ne zna ko je.
“Do sada skoro niko nije znao ko sam i to je za mene u redu. Iskreno ću vam reći, prvi put kad sam otišla ovde u bolnicu, doktori i sestre gledali su me i pitali jesam li ja devojčica s fotografije. Na kraju su sami zaključili da nisam i ja sam bila srećna zbog toga. Samo moj profesor italijanskog, moj lekar i nekolicina drugih znaju moju priču i zadovoljna sam što je tako”, zaključila je ona u tadašnjem intervjuu za La Repubblicu, a preneo Jutarnji.hr.
(Kurir.rs/ L. S.)