Kako je jedan telefonski poziv zauvek promenio život jedne majke – i zašto su razumevanje i podrška ključni
Kada je Lanet Svini jedne noći, u 4 sata ujutru, primila poziv od svog 23-godišnjeg sina Kajla, nije mogla ni da nasluti da će to biti prekretnica — trenutak koji će zauvek podeliti njen život na pre i posle.
– Mama, mislim da sam gej — tiho je rekao Kajl s druge strane žice, iz svog stana u Njujorku, u koji se nedavno preselio prateći devojku koju je voleo.
Taj poziv nije bio samo priznanje o seksualnosti, već i vapaj za pomoć. Kajl je istog trenutka priznao i ono što je krio mesecima — postao je zavistan od kreka, izgubio kontrolu nad sobom, prodao svoje stvari, potrošio studentski kredit, i bio na ivici da proda stvari svojih cimera kako bi došao do još droge.
Težak početak borbe i tragedija
Za Lanet, taj trenutak bio je početak duge i teške borbe koja se, nažalost, završila najgorim ishodom — gubitkom deteta.
Uverena da čini pravu stvar, Lanet je odmah pokušala da pronađe pomoć za svog sina. Međutim, rehabilitacioni centar, umesto mesta izlečenja, postao je okidač za još dublju tragediju. Tamo je Kajl prvi put čuo za heroin i ubrzo želeo da ga proba. Po izlasku, uz pomoć prijatelja s lečenja, to je i učinio.
Godine borbe, ulazaka i izlazaka iz centara kulminirale su kobnim danom kada je, sa samo 26 godina, preminuo od predoziranja heroinom i metamfetaminom.
Porodica puna razumevanja, ali i tišine
Kajl je bio talentovani mladić — pesnik, strastveni igrač Scrabble-a, duhovit i inteligentan. Odrastao je u porodici koja se ponosila tolerancijom — Lanet je bila u istopolnom braku, a i njegova sestra se identifikovala kao queer.
Ipak, Kajl je ćutao. Kako je rekao u tom presudnom razgovoru, zapamtio je kako mu je majka jednom usput rekla da “ne veruje” da muškarci mogu biti biseksualni. Taj trenutak, koji je Lanet tada zaboravila, u Kajlovom srcu postao je zid.
– Zbog toga mi nikada nije rekao istinu o sebi. Mislio je da ću ga prisiliti da se izjasni kao gej, što on nije bio. Bio je biseksualan i nije verovao da ga mogu razumeti — napisala je Lanet u svojoj knjizi Šta sam trebala da kažem.
Zavisnost kao društveni problem
Kroz sopstvenu tugu, Lanet osvetljava i širi problem: biseksualni muškarci su među najnevidljivijim članovima LGBT zajednice. Istraživanja pokazuju da se većina njih nikada ne autuje pred porodicom. Rizik od zavisnosti, depresije i samopovređivanja višestruko je veći upravo kod biseksualnih osoba.
Kajlova borba nije bila samo sa hemijskom zavisnošću, već i sa unutrašnjim sramom, socijalnom izolacijom i osećajem da nigde ne pripada.
U grupnim terapijama, prema rečima majke, Kajl se nikada nije osećao sigurno da govori o svojoj seksualnosti. Hipermaskuline sredine i pritisak da se “bude muškarac” ugušili su prostor za istinsko otvaranje.
– Žao mi je što nisam prepoznala da je ono što nismo izgovarali jednako ubitačno kao i ono što jesmo. Možda nismo vikali, ali ćutanje je urlalo — napisala je Lanet.
Ljubav nije dovoljna ako nema razumevanja
Danas, Lanet otvoreno priznaje da je volela svog sina, ali da ljubav nije bila dovoljna — bar ne bez razumevanja, otvorenog dijaloga i aktivnog slušanja.
– Da sam tada znala ono što sada znam, rekla bih mu da je moguće biti srećan, zdrav, uspešan i voljen kao biseksualan muškarac. Ne bih mu oduzela pravo da veruje u sebe. Danas govorim ono što tada nisam: Nisi bio sam. I nisi bio pogrešan.
Poruka za roditelje i zajednicu
Ova ispovest nije samo priča o gubitku. To je poziv roditeljima, nastavnicima, terapeutima i svima koji imaju moć da vide — da ne ignorišu ono što se ne izgovara. Da znaju da bol može biti sakriven iza osmeha, a jedan komentar izgovoren s nevericom može ostati zauvek urezan.
Kajl je otišao, ali njegova priča može pomoći da neko drugi ostane.