Ela je imala samo dvadeset dve godine kada ju je život pritisnuo u okrutni izbor.
Odrasla je u siromaštvu. Njena majka se borila s teškom bolešću pluća, mlađi brat nije mogao da ide u školu jer nisu mogli da plate školarinu, a ona — obična devojka — sanjala je o boljem životu, čak i ako bi to značilo gubitak sopstvene slobode.
Jedne noći, kroz komšiluk se proširila glasina.
Bogati čovek po imenu Don Armando tražio je ženu.
Pričalo se da je debeo — gotovo širok kao frižider — i skoro duplo stariji od nje. Ipak, ljudi su o njemu govorili s poštovanjem, opisujući ga kao velikodušnog i dobrodušnog čoveka.
„Ćerko“, rekla je njena majka slabim glasom, kašljući između reči, „možda je ovo tvoja prilika… da više ne patimo.“
Ela je pogledala majčino krhko telo i bratovu praznu školsku torbu. Te noći, iz čistog očaja, donela je odluku.
Venčanje je održano u raskošnoj vili u Tagajtaju.
Dok je Ela stajala u beloj haljini, preskupoj za njene skromne snove, srce joj je bilo nepodnošljivo teško — ne od sreće, već od straha.
Na oltaru je stajao čovek za koga se udaje. Don Armando je ispunjavao prostor svojom krupnom građom, košulja mu se zatezala na šavovima. Znoj mu je sijao na čelu dok joj se osmehivao sitnim, umornim očima.
Govorio je dubokim, tihim glasom.
„Od sada“, rekao je, „ja ću se brinuti o tebi. Nikada više nećeš morati da brineš o novcu.“
Ela je klimnula glavom, nateravši slab osmeh, ali u sebi je vrištala:
„Radim ovo da mama preživi. Zbog mog brata.“
Te noći nije bilo poljupca iz ljubavi, ni smeha, ni šampanjca. Samo zvuk kiše na prozoru — i mlada nevesta koja je tiho plakala dok je tonula u san.
U danima koji su sledili, Ela je pokušavala da se navikne na novi život u vili. Don Armando je bio tih i pribran, uvek ju je posmatrao mirnim, nečitljivim očima. Bio je nežan prema njoj, ali nešto nije delovalo kako treba — nešto se nije uklapalo u sliku starijeg čoveka.
Jedne večeri, dok su večerali, Ela je primetila način na koji drži čašu vina. Njegove ruke bile su glatke i čiste, stisak snažan i siguran — nimalo nalik rukama starca.
„Don Armando“, upitala je oprezno, „koliko vi zapravo imate godina?“
Tiho se nasmejao, a usne su mu se razvukle u blag, znalački osmeh.
„Dovoljno da znam šta je zaista važno kod čoveka“, odgovorio je.
Njegov odgovor joj je ostao u mislima — tajanstven i uznemirujući.
Nekoliko dana kasnije, kućni upravnik joj je prišao i tiho rekao:
„Gospođo, nemojte se iznenaditi ako primetite da je naš gospodar neobičan. Sve što radi… uvek ima razlog.“
Te noći, Ela nije mogla da spava.
Kuća je bila tiha, osim šapata vetra. Izašla je na verandu da udahne vazduh — i ukočila se.
U bašti je stajao Don Armando, obasjan bledom mesečinom. Činilo se da skida nešto sa vrata.
Ela je zažmurila — i krv joj se sledila.
Koža na njegovom licu se ljuštila.
Zadahnula se, prekrivši usta rukom.
Ispod sloja lažne kože nije bilo lice starca, već mladog muškarca — lepog, snažne vilice i zastrašujuće poznatog.
„Bože…“, prošaputala je drhteći. „Šta je ovo?“
Muškarac se naglo okrenuo, zatečen kada ju je video. Prišao joj je brzo, glas mu je bio blag, ali hitan.
„Ela, čekaj — nemoj se plašiti.“
„Ko si ti?!“ povikala je, uzmičući.
Zastao je, a zatim polako skinuo ostatak maske.
Pred njom je stajao Itan Vergara — pravi izvršni direktor kompanije koja je formalno pripadala Don Armandu.
„Ja sam Itan“, rekao je tiho. „Koristio sam ime i masku Don Armanda jer sam želeo da upoznam tebe… ne kao bogat čovek, već kao ono što zaista jesam.“
Elino srce je divlje tuklo. „Zašto bi neko uradio tako nešto?“
Itanov izraz je omekšao.
„Zato što me svi koje sretnem žele zbog mog novca. Niko ne vidi čoveka iza bogatstva. Zato sam stvorio Don Armanda — da vidim da li neko može da me voli bez glamura, bez imena, bez sjaja.“
Suza joj je ispunila oči. „I ja… ja sam bila ta koju si odlučio da testiraš?“
„Jesam“, rekao je nežno. „Jer kada sam te prvi put video, nisi odbacila život koji bi drugi ismevali. Prihvatila si žrtvu zbog ljubavi. Želeo sam da vidim dokle može da ide tvoje srce — i sada znam. Imaš prelepu dušu, Ela.“
Ali stid ju je progutao.
Okrenula se i pobegla — ne od besa, već od krivice.
„Udala sam se zbog novca“, pomislila je gorko. „A sada se osećam siromašnije nego ikada.“
Nekoliko nedelja kasnije, Ela je tiho napustila vilu. Pronašla je mali stan u gradu i počela da traži posao. Noći su joj bile duge, ispunjene kajanjem i uspomenama koje nije mogla da izbriše.
Jednog jutra, neko je pokucao na njena vrata i pružio joj kovertu.
Unutra je bila poruka, ispisana Itanovim poznatim rukopisom:
„Ela,
Ne treba mi savršena žena.
Želim nekoga ko zna da voli — čak i ako je grešio.
Ako si spremna, čekaću te u istoj crkvi u kojoj smo se prvi put venčali.
Ne kao Don Armando, već kao ja.“
U nedelju ujutru, Ela se vratila u staru crkvu u Tagajtaju.
Srce joj je ubrzano kucalo dok je ulazila.
Na oltaru je stajao Itan — bez maske, bez pretvaranja, bez pokazivanja bogatstva. Samo jednostavna košulja i iskren osmeh.
Prišla mu je sa suzama koje su joj tekle niz lice.
„Žao mi je“, prošaputala je slomljenim glasom. „Ne znam kako da se iskupim za sve laži koje sam govorila sebi.“
Itan joj je uzeo drhtave ruke.
„Ne moraš ništa da plaćaš“, rekao je nežno. „Jer u ljubavi najvažnije nije savršenstvo — već hrabrost.“
I tu, pred Bogom, zagrlili su se.
Ovog puta, to nije bio brak iz očaja.
Bila je to zajednica istine, oproštaja i srca.
Godinu dana kasnije, Itan i Ela su se vratili u njen rodni kraj. Zajedno su osnovali stipendijski fond za žene poput nje — žene koje su nekada bile pritisnute nemaštinom, ali su pronašle snagu da izaberu nadu.
Kad god bi joj mlade devojke dolazile po savet, Ela bi se blago nasmešila i tiho rekla:
„Ne moraš da se pretvaraš da bi bila voljena.
Tvoje pravo srce — baš takvo kakvo jeste —
već je tvoj najlepši oblik.“