Ja sam Kiša, imam 24 godine. U braku sam tek nekoliko nedelja, ali već imam osećaj da smo naišli na našu prvu pravu krizu. Ovo je moja priča.
Pre venčanja, moj sadašnji suprug i ja kupili smo kuću zajedno. Ja zarađujem više, pa sam platila oko 80% ukupne cene, dok je on pokrio preostalih 20%. Ipak, uvek sam govorila da je to naša kuća i iskreno sam verovala da i on to tako doživljava.
Sve je bilo savršeno na dan venčanja — sve dok nije došao njegov govor. Zaledila sam se kada se nasmejao i ponosno rekao:
„Presrećan sam što sam konačno kupio kuću za nas.“
Skoro mi je vilica pala od šoka dok su svi oko nas aplaudirali i čestitali.
Te večeri nisam želela da kvarim naš poseban dan, pa sam odlučila da to ostavim za kasnije. Pre nekoliko dana konačno sam pokrenula temu i pitala ga zašto je to rekao. Samo je slegnuo ramenima i odgovorio:
„Pa sada je to naša kuća, kakve veze ima? Ljude ne zanimaju procenti. Jednostavno je lepo zvučalo.“
Ali meni je važno. Radila sam neverovatno naporno da bismo kupili tu kuću. Preskakala sam odmore, štedela svaki dinar i uložila skoro svu svoju ušteđevinu da bi se to ostvarilo. Rekla sam mu da me je jako povredilo to što nije priznao koliko sam ja doprinela.
On se tada naljutio i rekao da preterujem, da pravim problem ni iz čega. Posvađali smo se, a njegov glas je postajao sve glasniji dok je vikao da to nije velika stvar i da ja od toga pravim „brdo na kome želim da poginem“.
Zatim je izašao iz stana i od tada ignoriše moje pozive.
Da li grešim što sam povređena jer je pred svima preuzeo punu zaslugu za kuću?