Ankica, moja svekrva, rekla je odlučno: „Ako želiš veći stan, moraš da prepišeš manji na mene. Tako će svi biti sigurni.“ Njeni prsti bubnjali su po stolu, a kiša je bubnjala po prozoru, dodajući težinu trenutku. Nemanja je sedeo pored mene, tiho, pogled uprt u šolju kafe.
„Ali to je stan mojih roditelja… Sve što sam nasledila od njih“, šapnula sam, držeći suze pod kontrolom. Ankica je slegla ramenima, kao da razgovaramo o običnoj stvari, a ne o uspomenama koje čuvam od detinjstva.
„Gledaj na to kao na investiciju. Svi ćemo imati koristi – ti veći stan, deca sigurnije okruženje. Zar to nije najvažnije?“
Nemanja je podigao pogled: „Možda je mama u pravu…“ Tiho je rekao, a ja nisam mogla da verujem. On, koji je uvek isticao koliko mu je porodica važna, sada je bio na strani svoje majke.
„Da li stvarno misliš da je u redu da nestane sve što su moji roditelji gradili?“, pitala sam.
„Nije tako… Samo znaš kakvi su danas papiri i banke. Mama ima iskustva, zna kako to funkcioniše. Neće te prevariti.“
Sećanja na detinjstvo i prve trenutke sa Nemanjom sada su mi prolazila kroz glavu, i sve je izgledalo kao da su stavljena na stol kao obična imovina. „A šta ako se predomisliš? Šta ako jednog dana kažes da više nemam pravo na stan?“
„Ne budi dete. Ja sam ti kao druga majka. Zašto bih ti to uradila?“
Nisam mogla da joj verujem. Od prvog dana u porodici osećala sam se kao uljez. Nemanja je bio poslušan prema majci, a ja sam pokušavala da pronađem svoje mesto. Moja sestra me je upozorila: „Budi oprezna. Ljudi se menjaju kada je u pitanju imovina.“
Noći su bile teške. Nemanja je ležao pored mene, okrenut ka zidu. „Zašto ne možeš da staneš na moju stranu?“ upitala sam šapatom.
„Umoran sam. Samo želim mir. Ako mama misli da je najbolje, pretpostavljam da jeste.“
„A šta je sa nama, sa našom decom? Zar ne vidiš da me teraš da biram između tebe i svega što imam od roditelja?“
Nije odgovorio. Suze su mi tekle niz lice, ali nisam imala snage za dalju raspravu. Ankica je nastavila da zove, šalje poruke, pokušavajući da ubedi i moju sestru da ubedi mene.
Na kraju sam sela za sto, zapisala sve prednosti i mane: veći stan, sigurnost za decu i mir u kući s jedne strane, a gubitak uspomena i osećaj izdaje s druge.
Sledećeg dana odlučila sam. „Ne mogu ovo da uradim. Ne mogu da prepišem stan. Ako to znači da nećemo imati veći stan, neka bude tako. Ali neću izdati sebe.“
Ankica je bila ljuta. Nemanja je ćutao, a u njegovom pogledu nisam videla ni bes ni tugu, samo prazninu.
Dok sam gledala decu kako spavaju, pitala sam se: da li sam donela pravu odluku? Možda će mi deca jednog dana zameriti, možda će Nemanja otići, ali barem nisam izdala sebe. Ponekad se pitam: gde je granica između porodične žrtve i samopoštovanja?